Изложбу су организовали Удружење новинара Војводине и нових медија, као и Арс академија, а отворио је председник Управног одбора УНВИНМ мс Жељко Савић.
Приказани радови, у чијој су основи два елемента – вода и небо, илуструју циклусе непрестаног таласања и краткотрајног опуштања, те тако улазимо у стални процес кружења. Фотографије су алегорија различитих расположења, која указују на ћудљивост људске природе. Ауторка сматра да се до мирних вода долази
разумевањем чињенице да су једино промене константне. Питамо је да ли је она пронашла своју мирну воду?
– Кратко и јасно: не! Када уследи опуштање и помислиш да си нашао мир, следи ново кружење и тада схватиш да мира нема. Ја верујем да је то случај са свим људима, а самном свакако јесте. Поготово сада, у светлу последњих грозних догађаја схватамо да дугорочно нема опуштања и нема мирних вода. Тада треба досећи нека нова знања и разумевања. Са новим сазнањима и искуствима поново стичемо мир, али само до нових буђења и нових таласања.
Који је Ваш главни уметнички сензибилитет?
-Дефинитивно слика и фотографија. Сликарство као медијум, приступ и размишљање. Фотографија више као визуелна филозофија него документ. Додуше, фотографија је сама по себи документ шта год да фотографишете, али то ми није циљ, већ то да такозваним “дигиталним манипулацијама” дођем до циља. Можда је израз манипулација ружан, али тренутно не проналазим бољи.
Да ли је Ваше образложење инспирисано чињеницом да је коришћење вештачке интелигенције све присутније у свим сферама живота, па и у уметности?
– Допало ми се објашњење једног уметника који је рекао да он, када користи тскве ствари не лажира дело, већ истиче неке његове сегменте. Манипулација му је послужила да склони оно чега је по њему превише да би са друге стране посматрачу омогућио већи фокус на суштину, да би лакше прочитао дело. Као што писац едитује своје дело да би га приближио читаоцу, тако и фотограф може да едитује своје фотографије.
Требиње–Београд–Милвоки–Београд
Проф. др Душанка Комненић рођена је 1976. године у Требињу. Дипломирала је на одсеку Примењена графика – фотографија на Академији примењених уметности у Београду 2001. Две године касније магистрирала је у Сједињеним Америчким Државама на UW – Milwaukee Peck School of the Arts, где је и докторирала 2005. После 10 година, одбранила је још један докторски рад, овога пута на Факултету за уметност и дизајн у Београду , на тему “Лепота у антиестетици”. Области њених уметничког интересовања су естетика и антиестетика, лепота, модернизам, апстракција, (не)фигурација.
Део живота сте провели у Америци. Како је то утицало на Вас?
– Након што сам овде завршила студије, скоро да нисам знала да постоји савремена уметност. Тај концепт ми је био више од апстракције. Деловало ми је да понављамо нешто што је већ било, а да уметност као савремена, текућа ствар, више не постоји. Тада сам отишла у САД где сам се упознала са више стилова и праваца, са различитим начинима размишљања, уопште са различитом артикулацијом дела, и сопственог и туђег. То ми је било битно: да научим да спојим оно што је размишљање и оно што је визуелни рад у једну целину која је неодвојива. Такође, срела сам се са другачијом културом од оне у којој сам до тада живела и стварала.
Да ли је то био културолошки шок?
– Не, више је то било одушевљење. То је било излажење из једне затворене средине (колико год је Београд отворен). Зато ми је то било врло лепо искуство. На крају сам имала опцију да останем тамо, али сам ипак одлучила да се вратим. Било је то у моменту када ми је комфор био јако битан. И уметност у Америци има сличности са овдашњом: није лако доћи до новца који ће омогућити леп и лагодан живот. То је, изгледа, планетарна судбина уметности и уметника. Ипак, у светлу таласања и кружења, размишљам да ли је дошло време да се опет измештам?
Душан Кнежић
