И то у зависности да ли је топоним јужно или северно од Саве и Дунава. Тако се становници Панчева називају Панчевци (Панчевке), а Краљева (са истим бројем слова и слоговним и словним склопом) – Краљевчанин (или Краљевчанка).
Постоји и „правило изузетака” – да се становници неког места (или краја) зову онако како то они желе, а не како то граматика или правопис налажу.
Примери за то су етници Ниша. Књижевни облици Нишевљанин и Нишевљанка одавно су се повукли испред колоквијалног Нишлија и Нишлијка.
Становници Ваљева су Ваљевци и Ваљевке, а не Ваљевчани како би требало.
Иако можда звучи смешно, због истоименог назива за шпорет на дрва, становници Смедерева су Смедеревци и Смедеревке, а не Смедеревљани.
Становници Бора су Борани и Боранке, а не Борци. У Љигу не живе Љигавци и Љигани већ Љижани.
Становници Пожеге су Пожежани и Пожежанке, а у Приштини не живи Приштинац и Приштинка већ Приштевац и Приштевка. У Вршцу су Вршчани, у Ћићеву Ћићевчани, Убљанин, Костољанин, Бугојанац и Бугојанка, Кањижанин и Кањижанка… У месту Горажде живе Горажданин и Горажданка.
У следећој Језикоманији очекујте наставак приче о етницима.
Н. Мирковић
