Људско око, ипак, једино дефинише композицију која се крије иза и испред објектива, у оку и око њега. Сазрела и суверена у видљивом свету визуелних уметности, фотографија дефинише наш живот. Зна то и Бранислав Мамић, човек који рукује фотоапаратом негујући углове посматрања префињених обриса светла. Овога пута, у Галерији Америчког кутка, представио се низом интимистичких представа на којима ишчитавамо поводе за контемплацију, рефлексије и уживање. Црно бели свет изискује друкчији приступ у коме изузимање боја чини суштину уметничке идеје. У сукобу светла и таме само су бројне сиве нијансе у прилици да образују сложене арабеске или убедљиве психолошке портрете.
Мамић упућује видик ка том неистраженом сегменту света, мање видљивом домену класичних вредности мајсторских фотографија. Као из прошлости отете сцене у којима намах увиђамо савремене тренутке, у сукобу традиције и технологије, заустављају посматрача у сетној атмосфери имагинарних шетњи. Ипак, чини се да изложена серија фотографија најпре жели да прикаже ауторово размишљање, у апстраховању мноштва испред наших погледа, када наизглед обични призори у овом окулару делују узвишено и свечано у поновљеном ритму или кадрираној поставци на нивоу апсолутног симбола. Разговори које замишљамо, искуства која не можемо сагледати, сцене које обичан дан чине смисленим. Присутност фотографске слике тако се изједначава са магијским карактером стварања из мрака, у вечитој потреби за светлом.
Данило Вуксановић
