Говорећи о стратегији културе, министар каже да не би било добро да министри посматрају стратешка питања по свом нахођењу.
Стратегија обухвата читав низ тема око којих мора постојати сагласност. Теме стратегије морају бити: културно наслеђе и савремено стваралаштво, дефинисање културног простора и језгра, идентитетска питања, законодавна активност, развој публике и веће учешће невладиног сектора, заштита култура националних мањина. Теме су познате, питање је како их испунити садржајем, одлучним намерама и одрживошћу, каже министар Вукосављевић.
Коментаришући да се у предложеној стратегии препознаје потреба деполитизације запошљавања у култури, Вукосављевић каже да је то битно стратешко опредељење, али и да постоје истакнути стручњаци у разним областима који су и политички активни.
Одговарајући на то да се, пошто Министарство финансира и суфинансира пројекте у култури преко комисија, поставља питање ко бира чланове комисија и по којим критеријумима, он каже да чланове комисија именује Министарство, а бирају се из редова истакнутих стручњака за извесну област.
То нису сталне комисије, мењају се из године у годину и аутономне су у одлучивању, наводи министар.
Коментаришући питање да се у новој стратегији шире питање самосталних уметника и њиховог положаја узгред помиње, министар каже да се не би сложио да је „узгред“ поменуто и да држава и те како помаже самосталним уметницима, плаћањем социјалног и здравственог осигурања, као и да је повремено кашњење у томе отклоњив проблем.
Ту постоји околност да се статус уметника стиче преко уметничких удружења. Статус уметника се стиче тако што испуните неке еснафске критеријуме, да сте завршили уметнички факултет и да сте имали самостални наступ или објавили дело. Ту су уметници с разлогом повлашћени у односу на друге професије, наводи он.
Неки живе боље, неки лошије, али је ваша оцена свакако претерана, каже он.
На питање да се у стратегији подстиче тржишни модел културе, и да се говори о развоју културне индустрије, о приватизацији, Вукосављевић наводи да се не подстиче свуда:
“У неким областима се упућује на логику која постоји у ЕУ и у савременом свету. То је тек део стратегије. Дакле рећи да је стратегија посвећена тржишном моделу културе није тачно. Али чињеница је и да се друштвени модели у свету мењају.“
Како је даље казао, либерализација тржишта и односа у свим сферама доводи до слабости ранијег модела у којем држава може да финансира сваки вид културних активности.
Нема државног буџета који може то да издржи, истиче он.
Модели су, глобално гледано, различити од САД, где не постоји министарство културе ни позоришта која су финансирана из буџета, до модела у Кини, или неким другим земљама, у којима рад установа културе великим делом финансира држава, додао је министар.
На питање који модел заступа, министар одговара да не заступа ниједан посебан модел, осим оног за који се испостави да је најприлагођенији нашим српским оквирима и могућностима.
Није могућа политика директног преузимања готових модела. Културу не може више да финансира само држава. Такав модел не постоји", наводи министар.
