Нисам знао да постоји мит о мени, нити сам о томе водио рачуна. До мита је дошло без моје свесне или планске интервенције. Мој начин сликања се одваја од других визијом и деформацијом, грубостима, звучним колоритом. Једном речју – моје су слике изазвале мит који се потом проширио...” приповеда Милан Коњовић у драми „Маестро” Миливоја Млађеновића, изведеној на 62. Стеријином позорју у режији Милана Нешковића и извођењу ансамбла сомборског Народног позоришта.
Млађеновић у свом портфолију има десетак драмских текстова, али га театарска јавност можда још и више зна као дугогодишњег управника најпре сомборског театра, па Српског народног позоришта, а онда и првог човека Стеријиног позорја. Стога је било и природно да разговор започнемо оценом одлуке актуелног директора и селектора Позорја Мирослава Микија Радоњића да промени концепт фестивала, заправо да га врати његовим изворима и стави фокус на домаћу драму...
„Сведоци смо повратку правој природи Стеријиног позорја, јер се поново промовише и подстиче оно што се код нас ствара на подручју драме и потом оваплоћује на позоришним сценама“, констатује Млађеновић.
„И без неке дубље анализе, само на темељу продукције, односно чињенице да је чак 37 домаћих драмских текстова у протеклих годину дана праизведено у српским театрима, можемо говорити о потпуној оправданости овог заокрета. Наравно, тај квантитет не значи нужно и квалитет, али нека само пет од њих издржи вредносни суд театра, а сигуран сам у то да их има и више, то је већ одличан резултат за једну малу културу као што је српска. Дакле, немам никакву дилему када је овај концепт Позорја у питању. Уосталом, све културе у свету негују драму на националном језику...“
Позориште је увек одраз стварности
„Позориште је одраз збивања у друштву, нека врста аналитичког и синтетичког приказа тога шта се догађа у свим његовим сегментима, од државе до породице и индивидуе, односно до душа људи који чине дати друштвени организам. И тај је преплет увек одређена реакција на стварност. Чак и када се нека позоришна творевина исцрпљује у причи о уметности, или у темама из ближе или даље прошлости, када побегне у ескапизам, оде у сферу забавног, или, пак, у високопарност... њена је порука увек о томе какво нам је стање сада и овде. Јер, то и јесте основна мисија театра....“, порука је Миливоја Млађеновића.
По његовим речима, то никако не значи да Стеријино позорје губи везу са драматургијом у региону, нити са европским и светским токовима, што се види и по садржају овогодишњег фестивала, у првом реду кроз селекцију „Кругови”. Тиме се, додаје Млађеновић, додатно указује на потребу да, поготово драматургије настале на тлу некадашње СФРЈ, буду у контакту и међусобно комуницирају, пошто је то не само неизбежно него и веома продуктивно јер унапређује наше театре и јача њихову аутентичност.
„Иначе, да не буде забуне, податак о шездесетак представа између два Позорја утемељених на делима домаћих аутора, при чему је било тих безмало 40 праизведби, никако не значи да су се наша позоришта сад ођедном нашла у бољем материјалном, кадровском и продукционом положају. Напротив, нема места генералном оптмизму. Театри су само добро одреаговали на потез селектора фестивала, али је реална слика да су поједина позоришта имала свега једну или две премијере, а у некима и уопште није било пара за нове представе. У таквим условима, дакле ако се не нађе модел да улагања у продукцију буду већа, и Београд и Нови Сад итекако имају разлога за бригу, док постојање неких наших малих позоришних центара чак губи сваки смисао. С друге стране, само с тако повећаном продукцијом и актуелно интересовање за домаћи драмски текст добиће снажније утемељење. У супротном, већина наших драмских писаца, међу којима је много младих, школованих и веома даровитих који већ имају по неколико текстова који још нису извођени, наставиће да пише за фиоке..“
М. Стајић
