У овом зборнику објављени су радови с истоименог научног скупа, одржаног у Огранку САНУ у Новом Саду, у децембру 2019.
– Скуп је замишљен и реализован у оквиру рада на пројекту „Речник српског језика XII-XVIII века“, који се одвија под окриљем Матице српске, а чији је дугорочни циљ израда обухватног историјског речника српског народног језика. Жеља нам је била да након вишегодишњег рада на овом пројекту, током којега се пројектни тим суочавао с немалим бројем недоумица и питања везаних за макроструктуру и микроструктуру будућег речника, саберемо искуства, сагледамо их у целини, те се, у дијалогу са истраживачима блиских научних опредељења, прилижимо могућим решењима – напомиње се у уводној речи уредника овог зборника, који има три целине: „Историјску лексикографију и етимологију“, „Изворе за историјски речник српског језика“ и „Ка микроструктури историјског речника српског језика“.
О потреби постојања историјског речника, говори, између осталог, Јасмина Грковић Мејџор у свом раду, и истиче да он представља не само фундаментални филолошки и лингвистички подухват, већ је и насушна културна потреба сваке нације.
– Како је историја речи и историја материјалне и духовне културе њихових говорника, он пружа богате податке о прошлим епохама, друштвеној организацији, занимањима, веровањима, обичајима, итд. Стога историјски речник по правилу има двоструку функцију, научну и општекултурну, намењен је не само филолозима, који његову грађу користе за разноврсна проучавања, семантичка, етимолошка, упореднојезичка и слично, и истраживачима у области других друштвених и хуманистичких дисциплина – историчарима, историчарима књижевности, права, уметности, медицине, етнолозима итд, већ и широј културној јавности – наводи Јасмина Грковић Мејџор у свом раду.
Сасвим савременим проблемом баве се Марина Курешевић, Тамара Лутовац Казновац, Александра Цолић Јовановић и Весна Бајић, у раду посвећеном рашчитавању и преносу у електронску форму ћирилске грађе за Историјски речник српског језика, износећи недоумице и могућа решења.
Данас, у XXI веку, нашли смо се пред новим задатком - да пренесемо у електронску форму текстове на основу хронолошки, просторно и функционалностилски дефинисаног репрезентативног корпуса за израду Речника српског језика XII-XVIII века. На тај начин добијамо корпус који ће бити доступан и за разноврсна друга филолошка, лингвистичка и ванлингвистичка истраживања. Иако је идеалан електронски текст онај који садржи све графичке елементе оригиналног споменика, јасно је да се због јединствености сваке рукописне књиге и потенцијално несагледивих размера таквог посла (Савић 2006: 295), као и ради лакше претраживости корпуса, процес транслитерације (или транскарактеризације) мора свести на разумну меру, „при чему би се графички отклони од оригинала надокнађивали дигиталним фотографијама“ (Павловић 2009) – скрећу пажњу ауторке овог рада.
Поред осталих области и тема, аутори радова у овом зборнику бавили су се и путописима, и медицинским списима као изворима за израду Историјског речника српског језика, као и о начинима моделирања његових одредница у дигиталном окружењу, граматичким информацијама које треба да садржи, лексикографској обради граматичких речи у њему, дефинисању лексичког значења, и другим аспектима незаобилазним у његовом конципирању.
Поред поменутих, аутори радова у Историјској лексикографији српског језика су још и: Александар Лома, Јасна Влајић Поповић, Марта Бјелетић, Владимир Поломац, Јелица Стојановић, Зорица Никитовић, Ирена Цветковић Теофиловић, Надежда Јовић, Владан Јовановић, Снежана Петровић, Соња Манојловић, Жељко Степановић, Виктор Савић, Александар Милановић, Слободан Павловић, и Исидора Бјелаковић.
Н. П-ј.
