Подсећања ради, правна и институционална заштита културног наслеђа на овим просторима успостављена је формално по завршетка Другог светског рата, односно 1945, доношењем првог југословенског Закона о заштити споменика културе и природњачких реткости. На основу тог општег акта при Војвођанском музеју настаје Одељење за заштиту, које ће почетком 1950. свој рад наставити као Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе НР Србије - Одељење за Војводину - Нови Сад. Коначно, Покрајински завод за заштиту споменика културе основан је 9. јануара 1951. године, и од тада непрекидно брине о заштити и обнови културно-историјског блага на територији Војводине, али и диљем региона, од Хиландара до Далмације, од Мађарске до Црне Горе...
Рођенданска свечаност у „Свилари” била је прилика за рекапитулацију ангажмана Завода у години за нама. Тако је, између осталог, евидентирано 25 нових археолошких локалитета, док је 6 стављено под претходну заштиту. Такође је финалиџован рад на 12 предлога за стављање споменика културе и просторних културно-историјских целина на листу непокретних културних добара, међу којима су, рецимо, Каштел у Риђици, зграда „Замак“ у Руском Крстуру и Вински подруми у Црвенки.
Партерно је уређено економско двориште у манастиру Бођани, саниран је кров Великог дворца у Кулпину, ревитализована је кула „Шиљак” у Бачу, изведени су радови на бродској преводници Мали Стапар, почели су радови на Николајевској цркви у Новом Саду... Реализоване су прве фазе обнове иконостаса у цркви Светог Димитрија у Даљу, као и црккви Светог арханђела Гаврила у Моловину... Такође су настављени и конзерваторско-рестаураторски радови на зидном сликарству Христофора Жефаровића у манастирској цркви у Бођанима, као и на Богородичином трону у цркви Светог архангела Михајла у Шаренграду.
Током 2022. изведени су завршни радови на иконама престоне зоне иконостаса и на Богородичином трону у Преображеносјкој цркви у Сентандреји, Обновљен је део ентеријера у самостану Светој Јурја у Петроварадину, а отпочела је и прва фаза обнове иконостаса у храму Успења Богородице у Чакову, који је делимично уништен у пожару 2005. године. Представљени су и пројекти „Истраживање, едукација и промоција наслеђа кроз израду Елабората допуне одлуке Просторно културно историјских целина Апатина и Сомбора“, чији су аутори архитекте Љиљана Стражмештеров и Јелена Филиповић, уз историчара уметности Дејана Радовановића и архитекту др Славицу Вујовић.
Посебно поглавље било је посвећено промоцији новог броја Грађе за проучавање споменика културе Војводине, стручног часописа од националног значаја који и у свом 35. издању доноси низ занимљивих рубрика посвећених археологији, архитектури, историји уметности, конзервацији и рестаурацији, као и интегративној заштити културних добара. Представљајући Грађу, уредник др Богдан Јањушевић истакао је неколико наслова, попут приче о минерском корпусу из петроварадина, из пера Ненада Шегуљева, или темата о неоствареном меморијалу знаменитог архитекте Богдана Богдановића, који је требало да трансформише читав простор од Саборне цркве до Дунава, између Дунавске и Улице Милоша Бајића.
– Овај часопис је отелотворење термина који ми на научним скуповима много волимо да користимо: интердисциплинарност. Јер, у Грађи је сабран читав низ научно-истраживачких радова који показују како интердисциплинарност изгледа у пракси. Зато овај часопис има не само научну и истраживачку компетенцију, већ и практичну вредност и тежину – истакао је члан уредништва Грађе др Владимир Баровиђ, професор Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, уз напомену да се нада како ће Грађа за проучавање споменика културе Војводине у категоризацији научних публикација у скорој будућности попети за још који степеник - јер то својим квалитетом итекако заслужује.
М. С.
