Захваљујући ангажовању сликара-конзерватора Ђуре и Маријане Радишић и Мариа Вукнића, враћен је негдањи изглед раду једног од најзнаменитијих уметника овдашњих, чији двоструки јубилеј обележавамо у 2018: равно два века од рођења и 170 година од настанка његове слике “Мајска скупштина” из револуционарне 1848, патриотске иконе на којој је представљена сцена проглашења Српског Војводства.
Подсетимо, сама капела је једнобродна, мањих димензија, а грађена је, како наводи историчар Ђорђе Србуловић, у традиционалном средњовековном српском стилу, што се првенствено односи на основу, која је изведена по угледу на тзв. трикохналне моравске цркве. Подигнута је као задужбина владике бачког Платона Атанацковића, о чему сведочи и натпис на медаљону изнад улазних врата. Како наводи презвитер Владан Симић у монографији посвећеној овом сакралном објекту, у питању је истовремено и храм и монументална гробница:
„Храм као освећена капела у којој се служе литургије и узносе молитве за покојне, а монументална гробница због крипте у којој су сахрањени ктитор капеле епископ бачки Платон Атанацковић и његов син јединац Василије, затим владикин рођени брат Јован Атанацковић и поред њих епископ бачки Герман Опачић”, наводи презвитер. Са спољне, пак, стране на јужном зиду капеле узидан је пирамидални надгробник др Јовану Андрејевићу Јолесу, познатом лекару, пријатељу Лазе Костића, преводиоцу Вилијема Шекспира на српски и једном од оснивача Српског народног позоришта.
Сликар Павле Симић, који је такође сахрањен у непосредној близини капеле, сликао је иконостас и зидне слике у периоду 1863-1864, а златарско-декоратерски радови били су поверени Николи Димшићу. Иконостас творе Крст са Распећем, ликови дванаест апостола, Јована Богослова, на дверима се налазе икона Светог Арсенија Сремца, Светог Саве и Благовести, док су на троновима икона Богородице с Христом, на северном, те Светог Николе, на јужном трону. Део икона је рађен директно на дрвету, а остатак на платну па потом каширан на дрвени носач, попут престоних икона које представљају Богородицу с Христом и Исуса Христа.
И управо су те иконе биле у најтежем стању. Наиме, како за „Дневник” објашњава Ђура Радишић, проблем са њима последица је грешке која је направљена пре више од век и по, приликом каширања, када су платна, које је Симић осликао, лепљена за даску изузетно снажним туткалом. Јер, чим је дрвени носач почео да губи волумен, почели су да се стварају мехурови, односно иконе су се „намрешкале”, а потом, као да то није довољно, током година су на неколико места страдале и од кандила. Конзервација иконостаса рађена је и 1948, 1973. и 1989-90, али сада је поново урађена, и то веома темељно, тако да је обновљена и недостајућа орнаментална пластика у позлатарској радионици Иванчев.
Када је, пак, реч о зидном сликарству, које је такође дело Павла Симића – мада има размишљања да су му у његовом осликавању доста помагали и ученици – на своду храма налази се барокна композиција Бог Саваот с анђелима и четири јеванђелиста, док фреске преподобне мајке Параскеве и преподобне мајке Анастасије српске украшавају западни зид наоса. Фреске, рађене техником уља на малтеру, сада су такође рестауриране и конзервиране, и остало је само још да се доведе у првобитно стање она у темену олтарске апсиде са представом Светог Духа у виду голуба, јер је пре петнаестак година, током обнове храма, неко „ревностан” прекречио поликолором свод који уоквирује фреску, сакривши тако чађ и вишедеценијску прљавштину, али и оригинални уљани слој.
Павле Симић (1818 - 1876) рођен је у Новом Саду у трговачкој породици. Основна сликарска знања стекао је у родној вароши у сликарској радионици италијанског досељеника Алојза Кастање. Крајем 1837. постао је студент бечке ликовне Академије, где је прихватао поуке професора Леополда Купелвизера и Јозефа Фридриха. При крају студија боравио је у Италији, а када се 1841. године вратио кући потписивао се као „академически молер” или „живописац”. Аутор је низа портрета, али је остварио и замашан опус црквеног сликарства радећи иконостасе и зидне слике у манастиру Кувеждин, Николајевској цркви у Новом Саду, цркви манастира Ораховице у Славонији, црквама у Шапцу, Ђурђеву, Сенти, Башаиду, Глини, Сомбору, Старом Футогу... Ипак, његово најпознатије дело остало је „Мајска скупштина”.
М. Стајић
