Психодрама као средство личног и професионалног рада на Академији уметности у Новом Саду

Очи у очи, лицем у лице. Када ми будеш близу, ја ћу узети твоје очи, и ставити их у своје. Ти ћеш узети моје очи, и ставити их у твоје. Ја ћу тебе гледати твојим, а ти ћеш мене мојим.
1
Фото: Академија уметности у Новом Саду

Овај цитат Јакоба Левија Морена готово је неизоставан кад се говори о психодрами, терапеутској дисциплини коју је овај знаменити психијатар установио као пионирски вид групне психотерапије. Морено је посебну пажњу поклањао друштвеном идентитету људских бића, односно социјалним релацијама. Такође је био љубитељ позоришне уметности. Отуд и спој који би се само споља могао назвати необичним, а заправо је суштински за психолошке теорије личности у којима се често спомиње појам маске и играња улоге.

Требало је да прође готово пола века од Моренове смрти, да неке од његових техника заживе и овде на позорницама. Први редитељ за којег ја знам да је радио психодрамски, био је Томи Јанежич, па ме не чуди да је његов асистент још из времена прве представе коју је режирао у Новом Саду - „Наход Симеон” Милене Марковић у Српском народном позоришту (2006), сада под‌једнако реномирани редитељ Борис Лијешевић, један од руководилаца психодрамске радионице на Академији уметности у Новом Саду. Уз колеге педагоге Миљана Војновића и Елиду Месарош Лајко, Лијешевић се појављује у улози редитеља, али и учесника процеса којем циљ поред своје образовне и јавне функције, има много тога сасвим личног и катарзичног - изражавајући се језиком драмске класике.

Уметнички пројекат који се од октобра до децембра одвија у Академији уметности Нови Сад, назван је „Аутентичност и уметничка интерпретација„. У његовој реализацији, поред наведених професора, учествују студенти са сва три департмана - ликовног, драмског и музичког. Пројекат подржан од стране Покрајинског секретаријата за високо образовање у научноистраживачку делатност, подразумева примену психодрамских техника у стваралачком уметничком процесу и представља однос личног рада и примену стеченог искуства у креирању уметничког дела. Паралелно кроз ову радионицу, одвија се крирање позоришних сцена, односно вињета, које ће бити изведене на крају процеса, а које су такође подржане као пројекат, „Позоришне вињете”, али од стране Министарства културе и јавног информисања.

- Психодраму похађам и изучавам готово 12 година. Заинтересовао сам се примарно за теорију улога. Кренуо сам мислећи да то има везе са позориштем. Привлачила ме акциона структура психодраме и играње улога. Све је личило на позориште какво волим и желим да развијам - прича је Бориса Лијешевића у вези са овим ангажманом. - Међутим, убрзо сам схватио да то нема много везе са позориштем, већ да је у питању терапија која се користи неким нашим позоришним техникама и терминима. Али, то ипак није позориште. Неколико година касније увидио сам да уколико су позориште и креативни процеси садржај мог психичког живота, да ја могу и да треба то да прорађујем и на психодрами, као уосталом и све друге садржаје. Заправо да психодрама није резервисана само за проблеме из д‌јетињства, већ да се може радити и на професионалним и креативним садржајима. И тако почиње да ми значи на личном, али и на професионалном плану.

Лијешевић открива да је на идеју примене психодраме у актуелном раду дошао његов колега Миљан Војновић, драмски педагог са Академије уметности и такође практичар психодраме. Војновићева је замисао била да студенти Академије уметности кроз психодраму прораде своје креативне садржаје и сагледају проблеме свог креативног живота из различитих углова.

- Студенти су загрејани за рад. Не треба их чекати да изађу на (психодрамску) сцену. У томе виде прилику да се на други начин баве својом глумом, сликарством, музиком... Да све сагледају из другог угла, из различитих улога - каже Лијешевић, истичући захвалност покровитељима из Републике и Покрајине на дивној прилици да се у креативни процес унесе нова мисао и структура.

Гледајући Миљана како нас све загрејава за процес, добацајући лоптицу и позивајући нас да слободно асоцирамо на тему животиња, истовремено сам био привилегован да као члан групе студената и професора прођем кроз нешто јединствено. Након загревања уследило је дефинисање тема из личног пртљага који зна да нас оптерети са дозом нелагоде и практично тражи да се распакује и сложи поново, говорећи сликовито. Тај део процеса назива се акцијом и веома је сличан процесу проба током израде позоришне представе, само што су ликови, односи и ситуације, а могу то бити и предмети, биљке животиње, из наше интиме, а не драмске литературе. После акције - режиране структуре у којој свако може постати „глумац”, чак и ако остане у публици, следи завршни део дељења осећања која су изазвана током рада.

Јана Панајотовић, студенткиња четврте године сликарства нашла се у главној улози једног викенда. Занимљиво ми је било баш то што не студира глуму, па такорећи није била по дифолту на радионици која подразумева систем расподеле улога.

Присуство студената са различитих уметничких дисциплина говори и о томе да је интердисциплинарност све заступљенија у трендовима савременог образовања, као и потреба и жеља да се продуби људско искуство, како о себи, тако и о другима, са потенцијално огромним утицајем по промене у друштвеним заједницама и начинима њиховог функционисања. Научити вештине како да се носимо са проблемима, како да активирамо и искористимо властите ресурсе, како да се повежемо са њима и у другима, то су све лепоте позиције коју развија психодрама.

- Било ми је занимљиво да упознам и видим рад Бориса Лијешевића, а са психодрамом сам се упознала кроз један филм и деловало ми је као нешто што бих волела да искусим - каже Јана о предзнању са којим је дошла на радионицу. - Фалио ми је излазак из зоне комфора и сматрала сам психодраму као добар начин да истражим аутентичност. Аутентичност је заправо оно у наслову радионице што ме највише привукло, што сам највише желела да развијем и истражим. Мислим да нисам успела до четврте године да се упознам са тим. Деловало ми је ово као добра прилика за то. До сада ми је јако пријало то што сам схватила да нисам сама у тој борби са аутентичношћу и са оним што би ме вукло ка нечему што ме занима.

И Јана делује да сасвим спонтано спомиње крилатице Јакоба Левија Морена са почетка текста - излазак из себе и сусрет очи у очи: 

- Оно што ми је највише значило јесте излазак из себе. То што сам посматрала колеге како су разрађивали неке своје недоумице и тако освешћивали ствари с којима се нисам до сада суретала очи у очи. Сада могу и у себи, и ван групе да искористим тај начин начин суочавања, психодрамски начин.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.1921
Најновије вести