- „Слика слике” је појам ишчитавања класичне уметности кроз призму савремености. Владимир ланено платно премазује класичним ђесом. Користи уљане боје старих произвођача и флах четке из доба класицизма. Тада почиње да слика као најновија “Олимпусова” камера, која у секвенцама хвата живот разваљен ентропијом. Он га хвата у његовим сталним трансформацијама, бесмислима, фрагилностима и покушава од њега направити смислену, логичну целину, какву су некада правили стари мајстори – наводи проф. др Ђорђе Станојевић о овом уметнику.
Јочић у сликарској техници, како додаје Станојевић, открива метод путовања и преиспитивања и себе и света око себе. “Епителима уљане боје и слојевитошћу он објашњава свет једноте, схватајући да је сада оно што је синтеза свог нашег времена и времена наших предака у једној тачки. Из тога сада ми пројектујемо тангенте наше будућности”.
- Доминатан термин који обједињује ову серију радова је ентропија. Најјача сила у природи коју ми познајемо. Сила пролазности, нестајања и разарања. У молекуларној биологији сазнајемо да је тежња ка ентропији у природи огромна. Међутим, увек се стварају „тачке смисла”, места хармоније која постоје захваљујући уложеном труду. Научници сматрају да у природи треба уложити огромну енергију да би се дошло до тих „тачака смисла”. Једнако је и у животу, а нарочито у сликарству. Уложени труд Владимира Јочића сабира време разваљено ентропијом у организовано јединство које чини његову слику. Он покушава све приче да сведе у једну смислену причу. Да дође до сопствене „тачке смисла” у потпуно бесмисленом времену – истиче Ђорђе Станојевић.
Владимир Јочић је дипломирао 2004. на Сликарском одсеку Факултета савремених уметности у Београду, у класи проф. Косте Бунушевца. Специјалистичке студије је завршио 2007. Изабран је на ФСУ у звање асистента 2014, а тренутно је на завршној години докторских студија, у класи проф. Саше Филиповића.
Н. П-ј.
