Почетна, класична вестерн идеја коригована је под снажним утицајем филма „Џеремаја Џонсон“ Сиднија Полака из 1972. у коме главну улогу - усамљеног, правдољубивог трапера - игра Роберт Ретфорд (па Кен помало личи на њега) али и са
јасним утицајем тих година актуелних филмских производа „шпагети вестерна“ и америчког „антивестерна“. Серијал започиње три дана пре краја 1868. године, дакле после Грађанског рата а на почетку последњих великих ратова војске САД и Индијанаца. Паркер по свом облачењу, наоружању (дуга пушка кремењача коју је наследио од деде) и резонима касни бар три деценије за својим временом и као да живи у добу Дејвија Крокета, отворених, неистражених простора, части, правдољубивости и солидарности првих пионира-граничара. Он је навикао на тешкоће и одрицања, на то да пажљиво нишани и мирно пуца јер је питање да ли ће, ако промаши, имати времена да напуни пушку. Његови противници су склони хедонизму који брзо прелази у бахато расипање, непромишљеност и лака решења односно, захваљујући револверима и пушкама репетиркама, у неконтролисано пуцање. Због овако великих разлика неминовно је да Кен стално долази у сукоб са новим временом и људима који прљају све кутке некада чисте, невине земље.
„Кен Паркер“ је врло брзо стекао углед ваљаног вестерна „са душом“ и постао штиво на коме су одрастале генерације. Четири деценије од оригиналног појављивања у Италији и после неколико едиција које су овај стрип објављивале на просторима СФРЈ и њених наследница (почев од легендарног Дневниковог „Лунов магнус стрипа“), агилни „Даркњоод“ је започео објављивање целог серијала у књигама које садрже по две епизоде (свака је дуга око 100 страна). Други том отвара епизода (циничног наслова имајући у виду дешавања у њој) „Yентлмени“, а започиње кошмаром о великој бици за Ричмонд, 1865. која је означила почетак краја конфедерацијске војске. Званични завршетак рата није смирио духове многих поражених: једни се нису одрекли идеја за које су се борили, други траже начине опстајања у новој ситуацији, од тежих, који значе много рада, до оних лакших, пљачки и отимачина. Мутна времена умела су да споје идеалисте и пљачкаше на истом задатку, у овом случају убиству северњачког генерала и отимању велике суме новца. Међу путницима нападнутог воза налази се и Кен Паркер који ће кренути у потеру за пљачкашима који се, схвативши да им је план пропао, дају у бекство а као таоца одводе младу девојку. Разлике између обичних бандита и бивших војника тињају док не кулминирају у обрачуну у који се умеша и потера.
Други том „Кена Паркера“ потврђује квалитете серијала који високо одскачу од рутиниране, конфекцијске корпоративне стрип понуде и приметно, из епизоде у епизоду, крећу се у смеру усложњавања и вишезначности по чему ће постати познат, популаран и уважаван. Речју, „Кен Паркер“ је, неспорно, обавезно штиво свих стрип сладокусаца.
Паркер ће на циљ свог путовања (из прошле епизоде) стићи у епизоди „Убиство у Вашингтону“. Његова појава у траперском оделу, са дугом пушком и седлом изазива културолошки шок код префињених метрополских дама и господе па он једва стиже до свог домаћина - комесара за индијанске послове Елија Донехогаве, који је и сам Индијанац из племена Ирокеза. Паркер жели да комесара обавести о тешком положају племена Дакота у резервату: иако су се, после побуне, мирно вратили у резерват Индијанци су на мети провокација које би требале да натерају војску да се умеша и „смири“ Индијанце; корен проблема су интереси компанија да експлоатишу богате наслаге сребра и цинка које су нађене у резервату. Донехогава намерава да покрене борбу за права Индијанаца у Конгресу, а Паркер је позван да говори као сведок немилих догађаја. Успех сведочења натераће оне који имају интересе да Индијаци буду отерани из резервата на драстичне акције: Донехогава бива убијен у фингираној пљачки а Паркер је једини осумњичени за убиство. Захваљујући познанству са Пинкертоновим агентом Оуком
Барнамом - с којим се срео у претходној епизоди - Паркер успева да докаже своју невиност али су ствари у Монтани почеле да измичу контроли јер неко убија младе Индијанце па је питање трена у ком ће се Индијанци побунити. Паркер одлази на лице места, покушава да смири страсти и нађе плаћеног убицу што му и успева али - убица потеже скривени револвер и погађа Паркера у главу. Док убица одлази погођени Паркер лежи на земљи... Знатижељни читаоци шокирани су неочекиваним крајем епизоде који свакако искаче из свих жанровских стандарда.
Берарди наставља да варира вестерн обрасце и изграђује Паркерову личност показујући како је итекако способан да знане ситуације представи у новом светлу и дарује им свежину и атрактивност уз прецизни развој тензија и ефектне хуморне паузе. Уверљивости доприноси и Милацов цртеж који, од почетне тврдоће и крутости, полако али сигурно клизи према релаксираној, слободној линији која је његов „заштитни знак“.
Илија Бакић
