Биће речи о Рауовој последњој представи „Антигона у Амазонији“, како наводе у Битеф театру, дотичући се и многих глобалних проблема као што су климатске промене и избегличка криза, са циљем да испитују улогу позоришта од антике до света после коронавируса. Јер, питање није само како ће изгледати позориште након пандемије и доба социјалног дистанцирања, већ и која је улога позоришта у мењању друштвене реалности.
Након разговора са позоришним редитељем Оливером Фрљићем (Загреб) и редитељком и некадашњом селекторком Битефа Ањом Сушом (Стокхолм), следе сусрети са водећим именима светског савременог позоришта чије смо представе имали прилике да видимо на последњем Битефу – Милом Рауом (Брисел) и Штефаном Кегијем (Берлин). Разговоре ће, као и у „добра стара времена”, модерирати Срећко Хорват и Маја Пелевић, док ће пратиоци програма бити у могућности да постављају питања учесницима , најављује Битеф театар.
Пројекат Филозофски театар започет је с циљем да поново успостави блиску везу између филозофије и позоришта. Настао је у Хрватском народном казалишту у Загребу 2014. године, а од сезоне 2019/20. је на редовном репертоару Битеф театра. Актуелизује најзначајнија питања данашњице и проблем друштава у којима живимо.
Како напомиње покретач пројекта Срећко Хорват, „веза између филозофије и казалишта увијек је била јача него веза између филозофије и било којега другог медија.” Позориште је такође увек било место за активно промишљање друштва и друштвених процеса, а Филозофски театар отвара место за јавну дискусију, што је у овом тренутку више него неопходно.
У доба глобалне пандемије, када смо заточени у својим кућама и морамо пазити на дистанцу, треба нам социјална повезаност и критичко мишљење више него икад. Филозофски театар засад настављамо другим средствима, док се поново - надам се ускоро - не видимо опет у позоришту! Повратка на 'добра стара времена' ионако нема, јер ни та стара времена нису била добра. На нама је тежак али нужан задатак да смислимо свет из почетка, истиче Срећко Хорват.
Мило Рау (1977) је редитељ, аутор, и од сезоне 2018/19. уметнички директор позоришта НТГент. Критика га је прозвала „најутицајнијим“ (Цајт), „најнаграђиванијим“ (Л Соар), „најзанимљивијим“ (Стандард), и „најамбициознијим“ (Гардијан) уметником данашњице. Студирао је социологију, немачки и романске језике и књижевност у Паризу, Берлину и Цириху, под менторством Пјера Бурдијеа и Цветана Тодорова. Од 2002. потписује преко педесет представа, филмова, књига и акција. Његове продукције су приказане на свим већим међународним фестивалима, међу којима су Позоришни сусрети у Берлину, Авињонски фестивал, Венецијанско бијенале позоришта, Фестивал у Бечу, као и бриселски Фестивал уметности, а гостовале су у више од тридесет земаља широм света.
Рау је добитник многобројних признања, међу којима су и Европска позоришна награда 2018, награда „Петер Вајс“ (2017), награда телевизијске станице 3сат (2017), као и награда Међународног позоришног института Немачке која се додељује на Светски дан позоришта, а чији је он најмлађи добитник после Франка Касторфа и Пине Бауш. Године 2017. Рау је проглашен редитељем године у анкети критичара коју је спровео часопис Дојче бине. Носилац је два почасна доктората од којих је један добио 2019. из области позоришта универзитета Лундус у Шведској, а други 2020. универзитета у Генту у Белгији. Рау је активан и као телевизијски критичар и предавач, а веома је плодан и као писац.
Филозоф Срећко Хорват пореклом је из Хрватске, али без сталне адресе и пребивалишта. Објавио је више од десет књига преведених на више од 15 језика, неке у коауторству са Игором Штиксом, и Славојем Жижеком. Редовно објављује за часописе “Гардијан”, “Дер шпигел”, “Ал џазира” и др. Био је један од оснивача Субверсиве фестивала у Хрватској (од 2008. до 2013), а тренутно уређује и води Филозофски театар при ХНК Загреб (од 2014). Заједно са бившим министром финансија Грчке Јанисом Варуфакисом активан је у покрету „Демократија у Европи“ (DiEM25).
За четвртак, 30. априла, најављен је разговор Маје Пелевић и Штефана Кегија. Они ће разговарати о томе “шта се тренутно догађа с културом и како бисмо могли да замислимо нове (пост)епидемијске позоришне форме за време социјалног дистанцирања. Дотаћи ће се и теме кретања људи у будућности, миграција и да ли ће се уопште дешавати, или ће могућност затварања граница бити нова нормалност. Такође, у случају привилеговане средње класе, како ће изгледати путовања и туризам за време константне опасности од заразе? Да ли ће смањена циркулација људи довести до чишћења света од загађење и ђубрета и бујања других облика живота? На крају ће покушати да замисле свет без или после људи, да ли је право време да прихватимо могућност препуштања света природи и (или) вештачкој интелигенцији и роботима?”
Н. Пејчић
