„Пратим шта се дешава у свету и на који начин се промовишу програми великих фестивала. Нажалост, наши дизајнери као да немају довољно увида у кретања у посве креативној области анимирања и стварања културне јавности, па постоји озбиљан проблем у комуникацији са новом, младом публиком која мора добити брзу и директну информацију“, вели наша саговорница.
Сваке године доведете у Нови Сад бар једну или две представе са Београдског фестивала игре?
- Београдски фестивал игре се догађао и у Вршцу, Зрењанину, Сомбору, Панчеву… И све то захваљујући доброј сарадњи са Покрајинским секретаријатом за културу. Пред новосадском публиком смо већ десетак година, и чини се да приказујемо неке изузетне трупе које су учиниле да се улазнице у Српском народном позоришту распродају увек неколико недеља пре него што најављени уметници уопште и стигну у Србију. Захвални смо Граду Новом Саду и Покрајинском секретаријату.
Које трупе представљате Новосађанима на 15. Београдском фестивалу игре?
- У Нови Сад ће, и то пре Београда, стићи две велике трупе. Реч је о Балету Хонгконга и Сиднејској компанији игре. Три врхунска кореографа, Феи Бо, Едвард Лијанг и Јорма Ело, удружили су се да својим оригиналним поставкама креирају представу за памћење, а у извођењу кинеске трупе која раније није долазила у овај део света. Од свог оснивања 1979. године, Балет Хонгконга је еволуирао у живу организацију сценских уметности са врхунским репертоаром који се састоји од низа уметничких и технички изазовних продукција, представљајући своје изузетне уметнике. Са ансамблом од 50 играча из Хонгконга, Кине, Европе и САД, као и из других делова Азије, компанија последњих година ниже успехе на највећим светским позорницама. Најпознатији аустралијски ансамбл долази са сјајним триптихом који чине дела Габријеле Ненкајвел, Рафаела Боначеле и Ченга Цунга Лунга. Критика каже да је Сиднејска компанија игре запањујућа.
Награда „Јован Ћирилов – за корак даље“ у оквиру 14. Београдског фестивала игре припала је грчком визуелном уметнику, редитељу и кореографу Димитрису Папајоаноу, за комад „Нигде“ који је извела холандска трупа Интроданс, у Центру Сава. Папајоану је у раној младости постао познат као стрип цртач и сликар, да би касније пажњу усмерио ка сценским уметностима као директор, кореограф, извођач и дизајнер сценографије, костима и светла. Основао је Театар Едафос 1986. године, трупу која је постала покретач јединствених продукција - хибрида експерименталне игре, физичког театра и сценске уметности. Папајоану је постао славан као креатор церемонија отварања и затварања Олимпијских игара у Атини, 2004. године.
Да ли је комуникација са државним институцијама и партнерима данас лакша него када сте покретали фестивал?
- Верујем да је фестивал порастао и постао препознатљив. Комуникација је увек са људима, они се мењају и могу да креирају позитивну атмосферу и видљиве промене, док зидови институција остају заувек и свуда неке јалово окер боје. Међу доносиоцима одлука увек ће бити оних који боље или лошије разумеју савремену уметност. Највише верујем онима који схватају бенефите које једна манифестација светског реномеа доноси средини у којој се дешава, и умеју да израчунају приходе које један такав фестивал директно “враћа” у касу.
Ове године покренули сте и „Караван игре”?
- „Караван игре“ је авантура у којој учествују наши најбољи балетски педагози, неколико домаћих и европских кореографа, историчари и критичари игре, прваци и солисти Балета Народног позоришта из Београда и Балета Српског народног позоришта из Новог Сада, ученици Балетске школе Националне фондације за игру и Балетске школе из Панчева… У 15 градова, где игра није у фокусу пажње културне јавности, и где готово да нема представа које могу да етаблирају њену сталну публику, „Караван игре“ нуди тродневни програм, који је едукативан, забаван и интерактиван, истовремено бесплатан за све заинтересоване.
Какав је одзив био у Војводини?
- Били смо у Суботици и Зрењанину, остаје још да одемо у Вршац. Обишли смо и Смедерево, Ниш, Пирот, Врање, Краљево, Ужице, Чачак, Ваљево, Нови Пазар, Неготин… Интересовање није исто у свим градовима. Негде су сале биле премале да приме све заинтересоване, а негде је било мање публике. Верујем да је у питању начин најаве, коју понекад локалне самоуправе не спроведу енергично и до краја…
Даница Девечерски
