Сада сви знамо да прве две реченице нису део неког апокалиптичног сценарија, него нашег искуства. Зато је 2020. присећање на роман „Беснило“ Борислава Пекића деловало попут правог открића: „Па, овај човек је све предвидео!“. Међутим, цивилизација представљена у роману као популација једног од највећих и најпрометнијих аеродрома на свету – лондонског Хитроуа – није завршила у рушевинама, него се наставила. Остала су питања.
Који је однос природе и човека? Који је однос добра и зла? Који је однос човека и човека? Који је однос људи и животиња? Који је однос нормалности и лудила?
Пекић је наведена и многа друга питања у „Беснилу“ постављао путем радње романа и његових ликова – научника који покушавају да одгонетну природу вируса и направе лек за човека; доктора који покушавају да помогну зараженим људима; војника службе обезбеђења чије су потребе да се вирус изолује и не угрози остатак човечанства равне деструктивној моћи нуклеарног оружја; једног мистериозног човека који је у потрази за још мистериознијим псом… Посебно место писац је доделио писцу, Даниелу Леверкину, који осим што прича своју причу, постаје и хроничар збивања, као и један од важнијих шрафова у напетом разрешењу трилера око порекла и природе вируса (новог) беснила.
Добар део ових питања и ликова, задржао је Федор Шили, драматизујући Пекићев роман за потребе представе у режији Бориса Лијешевића, у Народном позоришту Сомбор. Пратећи структуру романа – стадијуме - полако упознајемо све ликове од којих се кључна два – писац Леверкин (Бранислав Јерковић) и др Либерман (Саша Торлаковић) појављују у свештеничким одорама. Леверкинова бележница је црна и има бели крст, а прво појављивање Либермана праћено је чак и кљунастом маском, оном какве се ношене у време куге, што је знак редитеља Бориса Лијешевића да Пекићево „Беснило“ као што претходи Сарамаговом „Слепилу“, има своју претходницу у књижевном писму Албера Камија (“Куга“), Умберта Ека („Име руже“), као и у Светом писму, Јовановом откровењу које се цитира и апокрифно парафразира у виду пса из Мегида, указујући на Армагедон. Веза „Беснила“ са Библијом је појачана научничким редом лекара-јеванђелиста, а заједно са појавом Габријела (Нинослав Ђорђевић) – директном асоцијацијом на архангела Гаврила - који је у виду умоболног човека ту да заштити човечанство и једини преживљава, баш као и пас Шарон из Мегида - све је знак да се борба добра и зла наставља.
А како је она конкретно представљена? Па тако што је зло приказано као горда и охола људска природа која би хтела да се игра бога. Када уместо натчовека добију дупло јачи вирус беснила и његово бекство из лабораторије, научна достигнућа постају директно супротстављена етичким дилемама и човечности појединих ликова, као што је др Комаровски (Марко Марковић) или жртва др Либермана док је радио за нацисте, Јеврејка Луиз Соренсон (Ивана В. Јовановић), чији је пут укрштен и са Леверкиновим. Агресивни животињски пориви (инстинктивни нагони) као још један коментар људске природе, евидентни су у милитаристичкој трансформацији аеродромског официра службе обезбеђења, Мајора Лофорда (Срђан Алексић). У низу других, спореднијих, а ипак важних улога добрих људи, поготово у смислу добре глумачке игре, издвојио бих Ксенију Митровић као девојчицу Су Џенкинс и Стефана Бероњу као дечака Адриана Голдмана.
Посебно актуелна, иако не као што је то била те 2020, у роману „Беснило“ и представи која је сада на репертоару Народног позоришта Сомбор, одзвања криза критичког мишљења на рачун научних достигнућа у сценама око вакцинисања на Аеродрому „Хитроу“. Хтели то аутори или не, и то је имплицитно приказано као дело „великог плана“ да се створи натчовек, што иде на руке и теоријама завере. Истина, Пекићев жанр-роман, како је он сам назвао мешавину детективске приче, хорора, политичке драме, проткан је популистичким елементима од којих се он такорећи бранио студиозном реалистичношћу списатељског поступка, митолошким и психолошким архетиповима по којима стварао своје јунаке, најчешће трагичаре, па и религијском и филозофском позадином, односно дубином и слојевитошћу свог романа, као и његовим позамашним обимом. И даље, „Беснило“ је било и остало нешто на чему би му позавидели Стивен Кинг или сценаристи и продуценти савремених сага о апокалипси и њеним зомбијима. Отуд позоришни третман Федора Шилија и Бориса Лијешевића због разумљивог сажимања и убрзавања радње, делује набацано и неповезано. Можда би могао да буде холивудски блокбастер, супер ТВ серија, али „Беснило“ у Сомбору је показало да, једноставно, није добра драма.
Број страница романа, ликова, догађаја, ситуација, контекст, био је и остао највећа драматуршка, па и редитељска, а свакако и глумачка замка – питање како нешто тако обимно, атрактивно, заводљиво, одиграти а да не делује површно и тривијално. А неке сцене изгледају баш тако – када доктор долази на посао, а у паузи се љубака са медицинском сестром. Или када се пред финале покушаја „кризног штаба“ да се реши ситуација из фиоке вади флаша вискија и наздравља. А онда за тили час све то треба да се повеже са нечијом личном, породичном или метафизичком драмом. Као да се стварно тркамо са беснилом.
Ипак, некима треба одати и признање. Као сцени током које ме обухватила језа, док фигуре обасјане светлом батеријске лампе видимо по мрачним ћошковима аеродрома у који је претворена сомборска позорница. Људи који се боје светла. Права пекићевска жанр-сцена.
Мало више ритма и односа успостављено је у другом делу представе, када се више пажње поклања развоју пишчеве приче са траговима тинте и крви - Даниелу Леверкину и његовој улози у заплету и расплету. Међутим, и ту, као у неколико наврата раније, јављају се неке врсте „проповеди“, делови нарације која непотребно објашњава шта се и зашто се догађа. Као да увођење сонгова на познате успаванке није било довољно, нити звук цртаних филмова у паузи, да се потцрта еутаназија у којој јавност ужива док јој се спрема крај. А на крају се све чак претвара у апсурд, јер илустрације нарације прелазе у слободне асоцијације, испреплетени низ оргазма и оргазмичних сцена потпуног лудила, пардон, беснила, манифестованог заносом сексуалног чина и махањем заставама, кореографијом Ероса и Танатоса која подсећа и на слет политички упитних следбеника.
Вирус можда може да настане у лабораторији, али његова природа не. Данас је исто тако и са човеком. А у овом случају и са позориштем. Експериментом прављења представе од романа.
Игор Бурић
