Баш као и то како функционише један људски организам. Или, како то ради позоришна представа. Зашто се људи који је гледају понекад поистовете са њеним јунацима.
Мистерија је можда прејака реч, али кад је у питању чудо, онда нема друге. Можда су баш зато и дело Симоне Семенич, па и представа, остали без наслова („Ше ни наслова“).
- Цела ова представа, иако траје десет сати, заправо је тренутак пада једне девојке са колица хитне помоћи на керамички под – дајџест је редитеља Томија Јанежича који и игра у представи. Упутио га је публици још на почетку целодневне авантуре, додајући:
– Све то време, ми чекамо чудо.
Испоставиће се да је чудо, па и мистерија са почетка овог текста, врло једноставно – живот сам. Тренутак у којем Симона Семенич пише као Не Више Млада Девојка, на реанимацији после удеса, тренутак је у којем ће јој цео живот проћи пред очима. И не само њој, него и свим глумцима, као и онима у публици (мени), који су били инспирисани поступком и изведбом догађаја. Представа ми је некако мала реч за то чудо.
Онако како је организована у матичној кући, на шукејсу који је у току ових дана, „Ше ни наслова“ се изводи у доњој и горњој сали. После неколико измена – први се део изводи доле, други горе и тако наизменце до броја девет – пало ми је на памет да је и ова подела у функцији приче. Доњи свет је нешто као подсвест, а горњи манифестација свести. Још прецизније, Дон Жуан, који је у виду легенде, мита, један од идејних подложака за „Ше ни наслова“, доле је силоватељ, его-мушки трип окружен женама, а горе полако, али сигурно постаје рањиви мушкарац, заправо глумац којем је сан не само да игра насловну улогу, па још овог чувеног заводника, него и то да му редитељ по… Да редитељ пред њим клекне на колена. Дакле, цела представа је организована као својеврсна јукстапозиција такозваног мушког и женског принципа као њему подређеног, у нади, што се до краја и догоди, да ће истина да га ослободи.
У доњој сали, представа почиње тако што редитељ изложи концепт, редитељ који понеке делове текста понавља након глумаца у микрофон, редитељ који пушта музичку подлогу, навија и мотивише публику да навија за глумце у важним сценама, редитељ којем ово није прва вишечасовна представа, мада јесте најдужа… Представа почиње и завршава редитељем који је затвара речима са почетка, парафразираним тако да звуче као крај. Међутим, она потпуно припада глумцима, а на дар је и публици. Глумцима зато што сваки од њих понаособ има монолог колики год да му треба, зато што оживљавају сваки кутак, сваки материјал сценског простора (сценографија Бранка Хојника), зато што предметом жеље чине сваки комад онога што носе (костимографија Марине Сремац), зато што су више пута све заједно у обе сале довели до суза, понекад од смеха, понекад од туге… Једноставно, ова представа је оличење свега онога што је глумац и што му припада, од јединственог склопа личности, до лика који игра. И све се то разоткрива у игри између планова – доњи-горњи, појава-суштина, физичка манифестација-емоција, костим-тело, крв-кожа, шминка-лице, перика-глава... У „Ше ни наслова“ глумци су и то, та – (цртица).
Драматуршки, структура је веома сложена. Слободна, рекло би се, хаотична. Коме каква воља. Било би потребно читав дан да се анализира. Па само да препричам. Делове текста Симоне Семенич зна да чита она сама, путем телефонског разговора у којој јој саговорник храбри када год погрешно изговори неки део свог текста. Остатак говоре глумци, укључујући и властите приче из живота, бар нам је тако то представио редитељ, мада се оградио речима да и није свака прича истинита. Ко мари. Поента је да делују истинито. Време је осамдесете године прошлог века, музика је таква, а радња се углавном врти око љубавних догађаја и догодовштина, успешних и мање успешних веома и нимало романтичних згода и незгода, а нека врста обрта је кад се из позиције мушких они почну окретати око љубавних доживљаја жене која је силована, жене која вара мужа, жене која је остављена… „Ше ни наслова“ има мноштво ових дијаболичних заокрета, а у мноштву промена не само драматуршке грађе, него и ритма изведбе са вербалног на физички план, анђели у њој знају до до даске да шокирају, као и осоколе. Психолошки, напамет говорећи, један део представе пред крај цитира и филозофско-психолошку тему којом се бавила ауторка, нисам сигуран због превода, нешто о односу Јаства и Селфа. Ко је ту ко, бог драги зна. Схватио сам само да је томе место ту због гомиле приказаних неспоразума у (љубавним) односима. Свакој релацији корен је у нама самима.
А кад смо већ код тога, желећи да и на овај начин будем део представе и разоткријем још мало властитог бића, за мене је цео догађај почео једним пријатним сусретом током којег ми је новопечена познаница рекла да је, осим целодневног искуства са „Ше ни наслова“, заинтересована и за то са ким ће да га подели у публици. Ја сам га поделио са њом. У моментима кад је у једној сцени сна интонирана Кејвова „Ingo My Arms“ балада, прошли су ми сви моји животни односи пред очима. Видео сам да је и она плакала.
Игор Бурић
