Само је баритон Владимир Андрић у улози насловног јунака, наступио у обе. Режија госта из Италије Алберта Триоле у сагласју са сценографијом Тицијана Сантија, у првом чину је вођена идејом о бројним огледалима различите величине, у којима се протагонисти суочавају сами са собом и својим алтер егом, док у другом, сценографски готово импровизованом (са зидовима дворца с тамним прозорима) а садржајно конзистентнијем, комбинује живот и позориште, разрешавајући на потресан начин, пропадањем у подземље, трагичну судбину главног јунака. Црно–бело - црвена аристократска одећа водећих рола, као и потпуно контрастна, „радничка“ одела хора и статиста (костимографкиње Катарине Грчић Николић) илуструју дуализам моралних вредности Дон Ђованијевог окружења и друштва у целини, али и однос између драматичног и комичног.
У наглашавању супротности између реалног света и његових моралних норми и подземног царства убијеног Комендатореа представљеног озвученим гласом (Александар Маневски) нисмо употпуности добили праве, надахнуте и енергичне одговоре на захтеве бриљантне Моцартове музике, али ни стилски сасвим адекватне ликове и извођење коме је недостајало више животности и темпа, односно усмеренија режија. Ипак, и поред недостатка сјаја и јасноће, па и жестине и полетности, које смо истина, видели и чули у назнакама, од почетка су радовале уредније и усклађеније оркестарске деонице, рад сигурног италијанског диригента Марка Боемија, чија се дејственост огледала не само у озбиљнијој припреми и добром вођству, већ и настојању да се остваре адекватна темпа, разраде детаљи и успешно допуне вокалне линије мелодијама прве виолине, дрвених дувачких инструмената на пример, и у целини постигне боља стабилност ансамбла.
Солистичку поделу чинили су млађи и најмлађи певачи, готово сви дебитанти у својим улогама. Музикални Владимир Андрић као Дон Ђовани лепог баритона и елегантне појаве, више нам је својим „нехајним“ наступом, али и природном префињеношћу личио на Оњегина, градећи у целини више безвољан него демонски, страствен, или зао карактер. У женској страни поделе „моцартовски“ најостваренија је била сељанчица (радница) Церлина Софије Пижурице, али нам се допала и њена друга „верзија“ у „Мадленијануму“ (Невена Матић), такође спретна у комуницирању с партнерима и оркестром. Обојица Мазета (баритони Гаврило Рабреновић и Марко Пантелић), сваки је на свој начин, остварио и глумачки и певачки примерен и шармантан лик. У партији Дона Елвире за нас је успешнија била Александра Стаменковић Гарсија, него Иванка Раковић Крстоношић. Дона Ана Александре Петровић више је
врстом гласа, потребном изражајношћу и покретљивошћу, одговарала улози, него, иако драматично у првој арији, у суштини лирско виђење Снежане Савичић Секулић.
Музички добро савладану партију Дон Отавија донели су обојица тенора: Марко Живковић, нежно тембрираног вокала и Стеван Каранац, пријатних лирских валера и минуциозне динамичке изражајности, али и један и други недовољно чујно и
интерпретативно уверљиво. Најупечатљивији, интонативно стабилнији но иначе, био је Лепорело Драгољуба Бајића, снажног баса лепе боје и богатог волумена. Уверени смо да ће мекши и топлији глас Вука Матића у другој подели, када до краја савлада његову захтевну партију, дати свом Лепорелу друге вокалне карактеристике. Уз све примедбе, али и похвале хорском и оркестарском делу ансамбла, нисмо остали без утиска да би се ниво извођења и моцартовска бриозност, врцавост и енергичност, у наредним представама, које ће се наизменично, сваког месеца одвијати и Београду и Земуну, могли приближити оном замишљеном идеалу класицистичке лепоте и интерпретативног стила.
Марија Адамов
