Од тада их је нанизала сијасет, Стеријину, „Зоранов брк”, „Златну фибулу”, а најновија је „Искре културе” Културног центра Војводине „Милош Црњански”.
Биографија ове глумице која је на сцену Српског народног позоришта дошла из Суботице, каже да је Бојана Милановић рођена 1990. у Руми. Дипломирала је 2014. на Академији уметности у Новом Саду – одсек Глума на српском језику, у класи Јасне Ђуричић и Сање Ристић Крајнов. Завршила мастер студије 2015. код професора Радослава Миленковића као најбољи студент, са просеком 10. Осим у Суботици, калила се и у Сомбору, Бечеју, Позоришту младих...
Први пут када сам радио интервју са вама били сте млада глумица за коју мање-више нико никад није чуо, а сад вас скоро сви знају. Мени деловало већ онда, пре две, три године, да идете тим путем. Како је то код вас ишло, које степенице се пређу лако, а које су биле тешке препреке?
- Срећна сам и поносна што сам после завршене академије имала прилику да радим у многим позориштима и многим представама које нису институционалне, сарађујем и упознам доста колега. То је велика школа и добар тренинг за глумца. Радити поштено и искрено и заслужити неко место у позоришном свету, то је посебан осећај. То је оно што сте сами стекли, што нико не може да вам оспори, нити одузме. Јесте било тешко и није било тешко. Из ове перспективе, не бих нешто друго желела. Мој пут ме је врло очврснуо и као особу, и као глумицу.
На чему сте посебно радили како бисте успели да стекнете толико поверење код колега, у публици, кад је реч о улогама које сте прихватали? Као да је све некако кренуло од Џенис Џоплин? Имате ли неки посебан ритуал, медитацију над ликом који треба да играте, колико волите да га анализирате и шта тачно на њему?
- Све је почело још много пре Џенис, мада то сада не изгледа тако. Сваку улогу, поготово такву треба зарадити. Није то дошло случајно, иза свега тога је велики рад и велико поверење редитељке Соње Петровић у мене. Свакој улози се радујем и тражим шта ме то повезује са истом.
Што би и сама Џенис рекла: „У сваком од нас постоји нека ватра која тиња све док не умремо, само што се код неког та ватра никад не разгори, а ја желим да све у мени гори.“ Тако и ја, када добијем нову улогу све у мени гори, уживам да откривам ту особу и да јој се препуштам. На крају сваку бескрајно заволим и знам да сам од сваке нешто научила.
Заправо, говорећи о успеху, сад ме још више занима да вас упитам – шта је за вас успех, Бојана? Да ли је то супер процес рада, аплауз, признање жирија, радост са колегама или поглед у огледало после добро одигране представе... Или бисте можда рекли коју о успеху уопште?
- Нема цену радост после одигране представе, а посебно када си је поделио са својим колегама на сцени и публиком. Успех је када се и твоје колеге најискреније радују твом успеху. Ја сам то доживела.
Недавно сте играли Хасанагиницу, са позориштем из Бијељине. Како је то кад се глумац/ глумица, нађе у новом окружењу, да ради на улози са ансамблом који не познаје, па још и главну улогу? За оне који Вас не знају, подсећање да сте можда нешто слично доживели и долазећи из суботичког Народног позоришта први пут на сцену СНП-а?
- У новим процесима, где год они били, немам страх, само жељу да радим и да остварим добру конекцију са људима, и да направимо добру и честиту представу.
Од кога и са ким сте највише научили да глумите? Због чега?
- “Научила да глумим” чест израз, за мене је апстрактан. Етици о глуми, како у овој професији радити, на који начин се носити са улогама и процесима, разазнати шта кад треба или не треба урадити, како приступити улози, како сваку особу коју играш поштовати, свакако сам научила од својих професора. Првенствено Јасне Ђуричић, која је безусловно посвећена студентима, као и на сцени.
Колико сте се обрадовали награди Културног центра Војводине „Милош Црњански“, награди која носи симболичан назив „Искре културе“? Она је специфична и зато што не долази из ужег позоришног окружења.
- Много ме је обрадовала ова награда, она је заиста велика и она јесте „круна“ мог досадашњег рада. У образложењу жирија је наведено и нешто што ме је посебно обрадовало, а то је да сам се истакла не само као глумица, него као и веома поуздан и подстицајан сарадник. То је оно на чему поред глуме радим, јер без тога, мислим, да ни глума не би успела. Важно је да се истакнемо као човек, а остало ће да дође и биће нам још драже.
Нешто ме ухватило, не могу да престанем да размишљам о томе, кад видим извештаје са доделе награде у којима се наводи да сте из Руме, колико вам значи тај податак, то одрастање и сам појам или доживљај завичаја? Питам зато што сам „ођедном“ постао свестан тога да велики део културе центра, тако то да назовем, чине људи са „маргине“, а да та „маргина“ баш и не знам шта нам значи и шта тачно добија са тиме!
- Ја сам једна љута Сремица и много се поносим тиме (смешко). Волим што сам одрасла у малој средини. Радујем се свом родном граду и људима у мојој Руми. Радујем се када радим представу о људима из провинције, тако их добро разумем. На крају крајева то је прича и о Џенис, о њеном одрастању, које ми је итекако познато и блиско.
Иако поводом награде „Искре културе“, ово је и новогодишњи интервју, па ме занима шта је за вас календарска година, а шта оно што ће остати из ње и кад заборавите која је то била по реду? Чему се надате у будћој, што је вероватно уједно и оно што највише волите или вам недостаје?
- Оно што је обележило ову годину била су путовања и гостовања са представом „Ко је убио Џенис Џоплин?“ не само по нашој земљи, него и по Европи. Такође, представа и улога Хасанагинице. У следећој години надам се новим изазовним и занимљим пројектима. Надам се некој доброј, квалитетној комедији, коју дуго нисам радила и баш сам се ужелела неког таквог материјала. Наравно, надам се прекоокеанској турнеји, сад је већ ред да се и Џенис врати у свој завичај (још један смешко).
Игор Бурић
