Не бавим се тиме како делујем другим људима, ја делам из себе, изнутра. Свака улога ми је као нови бели папир, као да ништа нисам радила пре тога. То није тако зато што тако хоћу него зато што се тако осећам, рекла је Нинковић.
Имам велику страст и љубав према овом послу, велику одговорност, претерану самокритичност која је некад добра, некад није, жељу за знањем, да у свакој улози будем боља од претходне. Томе тежим, додала је.
Да је тако тврде и њене колеге и сарадници, који подвлаче да Нинковић у нимало лаким и у потпуно различитим задацима увек истрајно и упорно трага за неком дубљом и темељнијом истином, радознала, много тражи од редитеља и својих партнера на сцени и сету, али много више даје, и увек пред себе поставља високе циљеве.
Бата Стојковић ми је једном у Звездара театру честитао на улози и рекао: “Ако хоћеш да будеш велика глумица, а имаш све предиспозиције за то, никад немој дозволити да те убаце у фах”. Онда ми је написао на парчету папира, од неког кекса што је био ту, да морам сваку улогу да дељем као длетом, јер је виђао талентоване људе који су ушли у фах и о њима више не можемо да причамо као о великим глумцима, испричала је Нинковић.
То јој је, наглашава, остало у глави и зато се увек трудила да игра различите карактере па и када је добијала исте улоге, “трудила се да се у физичком смислу потпуно поништи и да то на неки начин буде ипак другачије”.
Бескруполозна и манипулативна Кадиница у представи “Дервиш и смрт”, неодољиво комична као шармантна госођа Форд у “Веселим женама Ввиндозрским”, Сојка у представи “Др”, сирова и неотесана алапача Лена из “Наших синова”, улоге Наташе Нинковић доказују пророчке речи Милосава Буце Мирковића од пре 20 година да “она израста у велику сценску појаву”.
Своју каријеру у позоришту почела је дипломском представом "Укроћена горопад", а филмску у остварењу “Спаситељ” у режији Предрага Гаге Антонијевића уз Дениса Квејда.
Поставили су ми високе стандраде и само сам се трудила да идем даље. Лепо што су полазне тачке биле тако високо, темељи су били високо ударени, каже Нинковић, додавши да се никада није покајала што је након филма “Спаситељ” одбила понуде из Холивуда.
Од Шекспира, Чехова, преко Андрића и Селимовића, до Ибзена и савременог комада “Трансилванија”, Нинковић каже да су јој све улоге некако долазиле у правом тренутку.
Три пута сам враћала Хеду Габлер када ми је Ивана Димић понудила. Звала сам је са питањем зашто ја, када не могу да се пронађем у томе, али у процесу сам открила да је ипак та улога дошла у правом тренутку за мене. Када ми понуде улогу, није битно да ли је главна или споредна, битно је да она у мени нешто изазива, да се у њој дешава нешто што је компатибилно са оним што се мени дешава. Тако бирам и тако одбијам улоге, објаснила је Нинковић.
И улогу у дебитанском комаду Драгана Николића “Трансилванија”, коју са великим задовољством игра већ 12 година, прво је одбила и чак предложила другу глумицу.
Тако сам и Гагу Антонијевића назвала и одбила лик Наталије у серији “Убице мог оца”. Рекла сам да ја не знам шта је ово, не познајем ту жену, док ми није послао последњу епизиоду. У паузи представе “Чудо у Шаргану” читала сам ту 10. епизоду, назвала га и рекла: Ја ћу ово да припремим, једва чекам кадар, рекла је Нинковић.
Примећује да понекад имамо погрешну представу о томе шта можемо и шта хоћемо, али њој се, како каже, сваки пут потрефило да кад год каже “не” или три дана ћути и мисли, испадне да је то права улога за њу.
Ретко га играмо, једном месечно, што је недовољно за такав комад и сваки пут се осећам као да је премијера. То је толико слојевит комад и слојевита улога да, кад год је играм, увек сам на почетку и увек изађем и кажем, обично (Небојша) Дугалићу, ја ништа не знам, отворила сам једно поље и схватила да је иза тога још толико нивоа које треба да дотакнем, искрена је Нинковић која у Шекспировом комаду игра краљицу Маргарету.
Додаје и да није могла да верује колико је он после 400 година актуелан.
Све зависи од редитељевог концепта шта жели да извуче из “Ричарда”, а Снежана (Тришић) је хтела политички трилер и ту актуелност са нама. Тако је са свим делима Ссекспира, али “Ричард” посебно, поготово на овом подручју као што је наше, истакла је Нинковић.
Нинковић се наградом “Жанка Стокић” придружила “лиги првих дама српског глумишта”, како је приметила Нела Михаиловић, у којој су Светлана Бојковић, Милена Дравић, Дара Џокић, Олга Одановић, Мира Бањац, Мирјана Карановић, Радмила Живковић и друге.
Страшна ми је наша особина да брзо заборављамо и не негујемо нашу традицију, не негујемо људе заслужне за исту. Не само да их заборављамо него их се и одричемо. Зато ми је дивно што је враћено сећање на ту дивну глумицу (Жанку Стокић). Има још људи којима би требало да дајемо улице и споменике, а ми чак и не знамо за њих, нагласила је Нинковић.
