Глумачку екипу чине: Дарко Радојевић, Страхиња Бојовић, Јована Балашевић, Емилија Милосављевић, Ервин Хаџимуртезић, Тања Пјевац, Марија Радованов, Марко Савковић, Данило Миловановић и Иван Ђурић.
Драматуршкиња је Николина Ђукановић, костимографкиња је Милица Грбић Комазец, сценографкиња је Марија Калабић, а композитор је Бојан Милинковић. Премијера је најављена за 25. јануар на сцени Позоришта младих, а замишљено је да се у првом периоду “Ревизор” ту игра на сцени, а потом ће у СНП-у, што је, како кажу, такође нешто што се, као пракса, испробава први пут, бар у Новом Саду.
- Живимо у времену провизорности и привремености, у времену константног в.д. стања у којем нам је живот детерминисан ишчекивањем да та привременост прође, док се истовремено навикавамо на њу – указују у овим театрима. - То је премиса је од које је кренуо редитељ Петар Јовановић говорећи глумцима каквог “Ревизора” би у наредним недељама да направи са њима...
„Та привремена егзистенција неодређеног трајања (привремено повремени послови на које смо принуђени да пристајемо, привремено затварање улица, припремена поправка коловоза, привремено грејање, привремено увођење санкција, привремене таблице, привремена влада, привремено затворен или отворен булевар, привремна градилишта расута по целом граду која стварају не баш привремени осећај прљавштине, смећа и неуредности...) у човеку ствара осећај привремености као нечег нормалног, што увелико подсећа на психологију логораша из Другог светског рата. Ми смо на врло сличан начин, сматра редитељ, сведени на ту логорашку психологију опстанка, чекања да нешто прође, а пролази само живот...
- То међувреме, тај живот од данас до сутра, који је суштински без неке идеје о садашњости и будућности, оквир је у којем се мора пронаћи неки хумор да би се опстало, да би живот имао смисла - каже Петар Јовановић.
Редитељ подсећа да је оквир те привремености за Гогољеве јунаке креирао њихов император - Николај I. „Он је био човек који је изградио огроман државни апарат, тајне службе увео је на најшира могућа врата, отварање свачије поште било је као добар дан, доушништво је постало основно занимање људи, а мрежа жбирова и цинкароша била је несагледива: од двоје који седе за столом - троје је радило за службу... Ако све ово на нешто подсећа, то је привремено, сачекајмо да нас тај осећај прође... Јер, екипа представе неће се бавити политиком, нити дневно-политичким догађајима, иако је све око нас политика, иако све изгледа управо као да је цео свет позорница на којој управо политика игра данас, макар с Гогољем у рукама...“
Н. П-ј.
