Тако би се најкраће могло описати уторак-вече проведено у “Фабрици” Студентског културног центра Нови Сад, где је представљен нови резултат радионица које - стварајући, реанимирајући, оживљавајући новосадску плесну сцену - организује заједница “Покретница”. Овај пут у појачаном саставу: “Практикабл”, плус “Грув”.
Радионица савременог плеса и кореографије окупила је десетину младих извођача, а водили су је Јована Ракић, Фросина Димовска, у сарадњи са Миом Инић и Жељком Јаковљевић, које су и заиграле на сцени. Прави јунаци су, ипак, људи којима је сценски покрет уживање, што несебично и још увек са мало стида деле са публиком. Крајњи резултат континуираног рада, како је најављено, могла би да буде и цела представа, што је у Новом Саду, бар што се тиче независне плесне сцене, права реткост. А потенцијала има, познато је да и Балетска школа има одсек за савремену игру.
У покретима, кореографији, “реакцији” полазника радионице савременог плеса у организацији “Покретнице”, приметно је било да су настали бавећи се односом према музици, простору, једних према другима, у разнобројним формацијама. Касније, у отвореном делу програма (уследила је и права мала забава), откривено је да су се полазници боље упознали између себе, као и са актуелним збивањима на сцени, кроз разговоре и видео презентације.
“Покретница” је, иначе, веома активна група, која је у последње време заиста освежила сцену извођачких уметности у Новом Саду. Игранке, журке, фестивали, радионице, програми широм града, подршка другима, верна публика, природан су продужетак и наставак рада “Практикабла”. За оне који не знају, практикабл је “коцкаста” реквизита (квадар), која у позоришту често служи за формирање гледалишта, односно образовање импровизоване сцене. Осмишљен да буде платформа - едукативни, истраживачки, програмски, повезујући центар - за савремену уметност и културу, “Практикаблу” је име
и функција, коју је доказао протеклих неколико година. Импровизација, самоорганизовање, самообразовање и самозапошљавање, довољно говоре о ситуацији - усамљеној позицији која у групном, колективном деловању, удруживању са другима, даје снагу и нови замах. Реторичко и не само реторичко питање, без примисли о искључивости, напротив - треба ли рећи да овде има још једно “само”, оно да су све ово иницирале и урадиле само жене?
“Уметност довољног”, тако је скроман, а дубок назив виђеног пре неко вече у “Фабрици”, можда и догодине, у формату целовечерње представе кој је упослила десетину младих извођача из широког и прелепог поља савременог плеса и игре.
А овако гласи једна порука са друштвених мрежа “Покретнице”, којој даљи коментари стварно нису потребни:
„Маштамо о друштву у ком уметност није луксуз. Размишљамо заједно, јер смо тако паметније, предлажемо, сумирамо и планирамо.“
Игор Бурић
