У представи играју црногорски и глумци СНП -а: Варја Ђукић (Мајка), Милица Грујичић (Вереница), Ивана Мрваљевић (Ташта), Павле Поповић (Леонардо), Бранка Станић (Леонардова жена), Вукашин Ранђеловић (Вереник), Мирослав Фабри (Отац), Драгиња Вогањац (Суседа и просјакиња, Смрт), Маја Стојановић (Служавка), Душан Вукашиновић (Први дрвосеча), Филип Ђуретић (Други дрвосеча), и Ненад Пећинар (Месец).
Глумци су пробе “Крвавих свадби” имали у СНП-у, почев од 3. јула, а првих дана августа рад на овој представи настављењ је у Будви. Вечерас их очекује премијера, у оквиру овогодишењег 32. Града театра Будве, који се одржава под мотом „Кад се појави Месец…”, управо из Лоркине драме “Крваве свадбе”. Премијером ове представе у октобру у Новом Саду, биће отворена нова драмска сезона у СНП-у.
Чувени шпански песник Лорка је, поред поезије по којој је и постао славан, писао и прозу, а бавио се и драмским стваралаштвом од 1921. “Његова елементарна драматургија надахнута је сукобима између осећања људске природе и конвенција морала. Шпански фолклор, лирски елементи, суреалистички описи, пантомимска игра комедије дел-арте и луткарског позоришта прожимају његово драмско дело.”
Тих мотива има и у “Крвавим свадбама”, које подсећају на суровост обичаја о уговореним браковима, осветама и трагедијама које десеткују породице. Као велики песник, Лорка о томе неминовно говори језиком поезије, иако драма није у стиху, и редитељ ове представе Игор Вук Торбица указује да „Лорка није писац чврстог драмског склопа, али је писац нечег другог: поетског исказа, који тражи неку трансценденцију, у ритму језика, односу према теми”. Због тога се редитељ Торбица и одлучио на, како каже, “једну врсту потпуно другачијег путовања кроз театарски догађај”, препуштајући се некој врсти емоције и “ношења” кроз сцене. Звук у томе има велику улогу, и музика која се изводи уживо на сцени, те Игор Вук Торбица “Крваве свадбе” назива заправо концертом, а не представом.
У таквој ситуацији глумци имају посебно место и мноштво задатака које морају да испуне у том новом сценском концепту, а истовремено да јасно изнесу снажне Лоркине ликове, попут Мајке, коју глумица Варја Ђукић описује и као ону која држи кућу, “која је опустошена једним ужасом друштвеног, готово племенског намета одговорности за власништво, за поседовање, припадање крви, нацији, породици”, а то је императив који жену уништава.
Све то уништава Мајку, али и Вереницу, коју, по речима Милице Грујичић која је тумачи, воде емоције, чиста љубав, али несрећна, “јер не може да буде са човеком кога воли, и због околности и због друштва и због свега, родитеља, уговора..” Сценограф ове представе је Бранко Хојник, костимограф је Јелисавета Татић Чутурило, а композитор је Владимир Пејковић, док је дизајн светла радила Милица Стојшић.
Н. Пејчић
