- „Поетика ћутања“ је прво кренула као „Поетика слушања“, као наставак представе „Поетика гледања“ у којој смо се бавили визуелношћу у театру и перцепцијом театра која се дешава преко очију. Сад смо кренули са тоном, са звуком, али ето, однос према стварности и ономе што нам се дешавало претворило је то у неку другу причу, у причу ћутања. На мађарском језику реч ћутање значи и оно када не говориш и оно када слушаш. То се мењало у процесу. Ја сам хтео да се бавим стањем које претходи артикулисаном говору, али онда је много истинитије постало оно што следи после артикулисаног говора, језик после језика. У представи нема разумљивих речи. Имамо четири сјајна глумца Позоришта „Деже Костолањи“. Имали смо један врло болан, али чудесан процес. Мислим да смо стигли до краја. Наравно, нервозни смо, али пресретни. Отварамо фестивал зато што, ви можда нећете веровати, директор Костолањија је баш инсистирао на томе. И они имају право, а мени је изузетно драго, јер ме не треба терати да будем овде – нашалио се на крају Урбан.
На питање шта је то било болно у процесу, Урбан је одговорио да је увек болно суочити се са собом и светом око себе, нарочито кад су се бавили немогућношћу говора, стањем када је неко спречен да говори. Други разлог за мукотрпан процес био је што није постојала партитура, него су сцене настајале из перформативног процеса који није био унапред структурисан.
Тај позив на борбу најбоље илуструје позив да се купи још мало улазница којих је остало. Дакле, интересовање је, као и претходних 14 година, велико.
- Словеначки редитељ Јернеј Лоренци је један од најзначајнијих, награђивани редитељ. Суботичка публика је могла да га види у представи о Косовском боју коју је радио по српској епској поезији, а за његову представу „Шкофјелошки пасијон“ остало је још мало карата. Неколико карата може се добити и за представу „Коегзист“ Адријен Ход. Ако се неко занима за модерни плес и покрет, то је сигурно пар екселанс прича за њих. То је немачко-мађарска копродукција. Има још нешто мало карата за представу „Деца“ Народног позоришта Београд, у режији славне Ирене Поповић Драговић – навео је Урбан.
Ведрана Божиновић, драматуршкиња представе „Тотови“ која долази из Сарајева већ десети, једанаести пут сарађује са редитељем Андрашем Урбаном. Иницијатива да се на сцену постави текст Иштвана Еркења, мађарског писца који је иза Гвоздене завесе после Другог светског рата писао сатиру, како би избегао строгу цензуру, дошла је из САРТР-а.
- Обоје смо били изненађени, али нам је било и драго зато што је то један од оних текстова који се не играју у Сарајеву. Игран је пре 30 година у зеничком позоришту. Мислим да је то један од оних добро скројених текстова којима треба човек да се врати. Велико задовољство је било радити „Тотове“. Имала сам потребу да сачувам сваку реченицу која је тамо написана, и због структуре и због тога што је паметно написана. При томе не мислим да је Шекспир глупо написан па смо га зато штриховали, него зато што је у „Тотовима“ све јако резоновало баш онако како је написано са временом и простором у којем смо радили представу. То је директан коментар на стање у Босни и Херцеговини. Свака репресија на крају доводи до реакције која или је закашњела, јер је већ све готово и ништа не може да се поправи, или је јако крвава. И једно и друго је снажна порука за свако друштво – навела је Ведрана Божиновић, радујући се што ће сада представу имати прилику да види публика којој је Еркењ много ближи као сјајан аутор. - Увек је потребно вратити се источноевропским писцима који су стварали у годинама Гвоздене завесе зато што је њихова вештина огромна да избегну цензорима и то показује колико уметност има везе са променама у друштву. Она је генератор промена. Не кувамо се ми као жаба у лонцу, него имамо противотров. Није чудо то што су сви репресивни системи палили књиге, забрањивали позориште, правили од уметности досадно место. „Тотови“ говоре о репресивном режиму, о прошлости, посттрауматском синдрому… Не приметимо када нам диктатор уђе у живот, када од онога - да смо ми само живи и здрави - дођемо до немогућности за било шта друго, не само за себе, него и за све које волимо. Будућности ради, а ваљда хоћемо бар још мало да живимо, мислим да је то један од текстова којем се треба враћати.
Игор Бурић
