ИМАО ЈЕ 58, А ОНА 25 КАД СУ СЕ ВЕНЧАЛИ: Чим је чувени СРБИН умро, испунила му је последњу жељу и "легла" крај њега

На сајту аукцијске куће из Лондона наведено је да је у питању слика "Одмор Башибозука" чији је аутор Паул Joanowitch. Наводе да је реч о уљу на платну димензија са рамом 68 x 60,5 центиметара, без рама 41 x 32,5 центиметара.

У опису слике наведено је да су "Арнаути или башибозуци" припадници нерегуларних пешадијских и коњичких војних снага османске војске. Састављени од добровољаца, најчешће Черкеза, Албанаца и Курда, избегавали су уређене борбе и били познати по зверствима, пљачки и одвођењу робља. Оваква недела су на нашим просторима оставила дубок траг у односима Албанаца и суседних народа.

Ко је заправо Паја Јовановић?

Један од највећих српских сликара, рођен је 1859. године у Вршцу, у скромној радничкој породици. Његов отац био је Стеван Јовановић, фотограф и трговац, а његова мајка Ернестине Деот умрла је веома рано, те се отац поново оженио Маријом ди Понти. Најстарији син Стевана Јовановића имао је једну сестру и петорицу браће.

Још у раним годинама Паја Јовановић показивао је склоности ка цртању и сликању, што и није било изненађујуће, јер је његов отац такође умео лепо да слика. Паја је учио сам да слика копирајући црквене слике, а већ са четрнаест година од цркве прима прву поруџбину, те му је то омогућило да студира сликарство у Бечу.

"Шта ћеш ти у Африци, ено ти твој Балкан"

Редовне студије сликарства завршио је 1880. године, али је наставио да се образује на специјалном течају за историјско сликарство. Истовремено се усавршава и у мајсторској класи професора Леополда Карла Милера, познатог по сликама са оријенталним мотивима, нарочито из Египта. Паја жели да крене стопама свог професора, али мудри Милер му саветује: "Шта ћеш ти у Африци, ено ти твој Балкан."

Јовановић затим обилази Албанију, Црну Гору, Далмацију, Босну и Херцеговину, јужну и источну Србију. Слика Црногорце, рањене и на поласку у бој, Арнауте, мачевања, борбе петлова…

Рођен под срећном звездом

Свестан од почетка да је рођен под срећном звездом, већ као младић изјавиће да је његов живот у ствари "шаљива игра". У старости је на живот гледао као на "диван сан на овоме свету", али му је ставио само једну замерку - "што и сувише брзо пролази".

- Сва енергија ми се утрошила у том свакодневним хрвању и гимнастичком надметању с њом; у којим је час она подлегала час ја - забележио је Паја о својој минхенској љубави, о жени коју никада није заборавио. Тек недавно са сигурношћу је откривено ко је жена с којом се српски сликар хрвао, и био с њом толико опседнут.

"Акт пред огледалом" (Гола БЕРТА) је изванредни акт, настао 1896. године, можда је и најбољи који је уметник икада насликао. За више од сто година постојања, ова слика Паје Јовановића, приказана је само три пута у јавности.

Захваљујући рукопису из мемоара који се чува у Легату Паје Јовановића, током истраживања његовог живота откривено је ко је жена на овој слици. Велики уметник оставио је у Легату белешке, написане на неповезаним блок листовима, у којима помиње своју велику минхенску љубав - Берту. Сви подаци су се уклопили. Постало је јасно да уживамо не само у изузетном акту Паје Јовановића, већ смо сведоци и једне епизоде из приватног уметниковог живота.

"Гола Берта пред огледалом" је први женски акт и први насликани интимни доживљај жене славног српског уметника. Сви који су видели ову слику, бар на тренутак, могли су да завире у интимни свет младог и заљубљеног Паје Јовановића. Сликајући веома живописно, Бертин став жене која је свесна своје лепоте и моћи коју захваљујући лепоти има, Јовановић изражава и своју емотивну зачараност и подређеност тој лепоти.

Визуелна репрезентација нагог женског тела заокупља пажњу Паје Јовановића почетком 20. века. Од тада настаје читав низ његових актова или различитих, најчешће митолошких композиција са представама нагих женских фигура. Анонимност, деперсонализација и идеализација карактеришу Јовановићев приступ у сликању овог мотива све до сусрета са Хермином Даубер.

Љубав као инспирација

Паја је имао срећу што је провео дуг живот радећи оно што је најбоље знао и умео, и зато је био награђиван, хваљен и слављен. Сликарском четкицом је величао лепоту, чак и тамо где је није било напретек. Свесно је улепшавао и додавао. Ипак, у једном случају његова четкица није морала да "лаже".

Десило се то када је уметник већ закорачио у пету деценију живота, онда када је у његов живот ушла тридесет година млађа Бечлијка Хермина-Муни Даубер. Разуме се, и пре Хермине-Муни Паја Јовановић имао је љубави. Још за време студија у Бечу био је заљубљен у девојку по имену Мила Мандулић. Била је то неостварена младалачка љубав коју је касније овековечио у лику царице Јелене на слици "Крунисање цара Душана".

Осећања није крио ни према младој Соферл, моделу на Академији у Бечу, која је била девојка оштрог језика али божанског лика. Био је потајно заљубљен и у Енглескињу Винферд Џонс, од чије је лепоте побегао и увек жалио што је није насликао. У великој, готово непрегледној галерији портрета које је оставио за собом, његови женски портрети заузимају посебно место.

Од свих дама које су се нашле на његовом платну, љубав сликара у већ зрелим годинама задобила је млада Аустријанка Хермина, ћерка настојника у згради где се налазио његов бечки атеље.

Када се почетком 20. века стално настанио у Бечу у њеној згради, није ни слутио да ће му Хермина заувек освојити срце. Најпре бојажљиво, с осећајем дубоког поштовања, млада Муни позирала је Паји за ликове на његовим сликама, да би врло брзо сâм њен лик и тело постали сврха уметниковог рада.

У тој мери га је заокупила да је с нескривеним полетом остварио серију скица, студија и радова с приказом женског лика и тела. На свим тим женским фигурама и портретима провејава препознатљив лик Муни. Пре ње Паја Јовановић готово да и није сликао актове.

Венчали су се 1917. године, након дугог познанства, када је она имала 25, а он 58 година. Елегантна, лепа и префињена Хермина, постала је његова доживотна љубав и инспирација. Паја Јовановић је био фасциниран начином на који је позирала и савршеним пропроцијама тела, као преписаним из сликарских уџбеника.

Пред налетом рата Паја и Муни морали су да се склањају из Беча. У јесен 1916. године, само накратко, боравили су на имању велепоседничке породице Дунђерски у Челареву. Венчали су се 1917. у Будимпешти да би потом отпутовали у Швајцарску где су остали до краја рата.

Ратне године провели су заједно у Женеви, где су живели од хонорара богатих и отмених људи које је Паја портретисао. Може се рећи да је Паја Јовановић био изузетно посвећен својој младој супрузи. Помагао јој је да се образује, за њу узимао часове страних језика, тениса и јахања. Са своје стране прелепа Муни постала је његово надахнуће, непресушно одушевљење које је сликао у готово свакој прилици, о чему говоре бројне слике.

"Док нас смрт не растави"

Сликајући веће или мање алегоријске слике с представом женског лика и тела, увек је у те фигуре уносио препознатљиве црте лица своје супруге. Муни као богиња Дијана у лову, као Медуза, Афродита, Венера, ... Муни као оличење младости, лепоте, свежине... Све тако до позних година. За крај, потпуно слабог вида и дрхтаве руке, остарели уметник исписује последњу оду лепоти, сликајући лик Муни и букет свеже убраних ружа.

Остали су у браку пуних 40 година, до његове смрти. Поштујући жељу славног сликара, Пајине слике које су за живота биле њена лична својина, Хермина Даубер-Јовановић (1892-1972) је оставила тестаментом Музеју града Београда. По својој жељи, сахрањена је поред њега у Алеји великана у Београду.

(Стил/ Директно)