Узимају их милиони због мршављења, а сада стиже упозорење: Оземпик, вегови и мунџаро повезани са већим ризиком од губитка косе
Све популарнији лекови за дијабетес типа 2, али и за мршављење – агонисти рецептора глукагону сличног пептида-1 (ГЛП-1) попут оземпика, веговија, моунџара… - повезани су са повећаним ризиком од губитка косе (алопеције) код одраслих особа са дијабетесом типа 2. То је показала студија објављена у журналу The BMJ.
Иако је апсолутни ризик низак, свест о овом потенцијалном ефекту може помоћи у доношењу заједничких одлука о лечењу, наводе истраживачи, а саопштила је BMJ Group.
Алопеција је већ пријављивана као могући нежељени ефекат ГЛП-1 агониста рецептора, посебно семаглутида и тирзепатида. Међутим, недостају студије које процењују ризик од алопеције повезан са ГЛП-1 агонистима рецептора у поређењу са другим лековима за дијабетес.
Како би ово испитали, истраживачи су користили електронске податке пацијената из Здравственог система Универзитета у Пенсилванији (Penn Medicine) да упореде стопе алопеције код одраслих са дијабетесом типа 2 који су почели да користе ГЛП-1 агонисте рецептора или друге врсте лекова за дијабетес познате као СГЛТ-2 инхибитори или DPP-4 инхибитори.
Укупно је 12.004 пацијената који користе ГЛП-1 агонисте рецептора упоређено са 15.221 корисником СГЛТ-2 инхибитора, док је додатних 11.964 корисника ГЛП-1 упоређено са 11.233 корисника DPP-4 инхибитора у периоду између јануара 2019. и септембра 2024. године.
У поређењу са корисницима СГЛТ-2 инхибитора, корисници ГЛП-1 агониста рецептора били су млађи (просечна старост 58 наспрам 65 година), имали су виши индекс телесне масе (36,2 наспрам 32,3) и ниже стопе кардиоваскуларних и хроничних болести бубрега. Слично томе, корисници ГЛП-1 били су млађи (просечна старост 58 наспрам 67) и имали су виши индекс телесне масе (36,2 наспрам 31,3) од корисника DPP-4 инхибитора.
Након прилагођавања потенцијално утицајним факторима, укључујући старост, пол, етничку припадност, већ постојећа стања, употребу других лекова и индекс телесне масе, употреба ГЛП-1 агониста рецептора била је повезана са 37% већим ризиком од алопеције него употреба СГЛТ-2 инхибитора (6,91 наспрам 5,04 на 1.000 особа-година) и 68% већим ризиком него употреба DPP-4 инхибитора (6,53 наспрам 3,89 на 1.000 особа-година).
Даље анализе су указале на то да је повезаност била специфична за неожиљну алопецију (где фоликули длаке остају нетакнути, остављајући могућност за поновни раст) уз повећан ризик од 53% у односу на СГЛТ-2 инхибиторе, односно 72% у односу на DPP-4 инхибиторе.
Аутори истичу да је брз губитак тежине добро познат окидач за опадање косе и да такође може довести до недостатка гвожђа или цинка, што ремети циклус раста косе. Хормоналне промене такође могу бити релевантне, напомињу они, мада су потребне даље студије како би се разјаснили основни механизми.
Они такође признају неколико ограничења студије. На пример, недостатак клиничких информација ограничио је њихову способност да процене детаље као што су озбиљност, обим, трајање и реверзибилност алопеције након прекида лечења. Такође не могу искључити могућност да су други неизмерени фактори могли утицати на резултате.
Међутим, наводе да је ово била ригорозна студија заснована на висококвалитетним подацима из велике репрезентативне кохорте и да су резултати били доследни након додатних анализа, што указује на то да су поуздани.
Сходно томе, они закључују: „Наши налази проширују претходне анегдотске сигнале о безбедности и пружају систематичније доказе за информисање клиничке свести о овом потенцијалном нежељеном ефекту.“