Њихов анђео чувар
(ВИДЕО) СВАКО ДЕТЕ КОЈЕ СУ УСВОЈИЛИ ВЕЋ ЈЕ УМИРАЛО, али није било само! Заједно са супругом, ЧОВЕК ОГРОМНОГ СРЦА усвојио је више од 80 ТЕШКО БОЛЕСНИХ МАЛИШАНА и био уз њих до последњег часа
Анђели постоје да би попунили празнину између Бога и људи, говорили су средњовековни теолози.
Многи верују да та духовна, бесмртна бића саткана од врлина, живе међу нама, без крила, без гласа. Док о мисији овог јединственог човека пре неколико година није снимљен документарни филм под називом "Чувар анђела", мало ко је знао за њега. А Мохамед Бзик усвојио је више од 80 деце. Нажалост, ниједно није дуго живело. Сви ти малишани долазили су у његов дом са неизлечивим болестима, а он им је пружао утеху и топао загрљај како би им улепшао и олакшао последње дане.
Нека деца имала су тек две или три недеље. Напуштена и болесна, остављена у болницама, у сиротиштима... Лека – није било. Родитељи нису могли да поднесу бол, нису имали снаге да гледају како живот извире из њих кроз оне цеви које су, попут хладних канџи, обавијала њихова нежна, мајушна тела, гасећи сваку наду. Било је и беба са церебралном парализом, енцефалопатијом, оних које су оболеле од канцера још док су биле у мамином стомаку... Многе нису имале ни имена, али Мохамед Бзик потрудио се да их добију пре него што би се заувек опростио од њих.
Свако дете које је икад дошло на овај свет заслужује идентитет. Заслужује да има име, изговорено са пажњом. Сваки живот треба да буде признат, колико год да траје, каже овај хуманитарац, активиста и анђео, једини хранитељ у округу Лос Анђелес који прихвата децу са терминалним медицинским стањима и негује их до краја њихових живота.
Анђео чувар чија је прича дирнула свет
Постоји само једна особа као што је он, каже Мелиса Тестерман, координаторка хоспис центра која проналази смештај за болесну децу. Децу која неће дочекати први дан школе, децу која не могу да се играју са својим вршњацима, која никад неће сазнати како изгледају тинејџерске године, која се неће спремати за матуру... Децу која ће умрети. Децу коју нико не жели. Децу којој су само Мохамед и његова супруга отворили врата свог дома и бринули о њима до последњег часа.
Свако дете које су усвојили већ је умирало. Њихове биолошке мајке нису биле ту да их узму у наручје и утеше их. Нико од чланова породице. Али, на крају ипак нису била сама. Мохамед то није дозволио. Куповао им је играчке, храну, медицинску опрему, апарате за дисање, све што је потребно. Остајао би будан ноћима, држао их у загрљају, рецитовао им тихим гласом... Малишани би га гледали очима пуним љубави. И наде, које више није било.
Ништа није могло да га заустави. Ни исцрпљеност. Ни новац. Ни губитак вољене супруге. Чак ни канцер. Када му је 2016. године дијагностикован рак дебелог црева, наставио је да брине о несрећној деци. Док се борио за сопствени живот, давао је све од себе да њима буде пријатно у последњим овоземаљским тренуцима.
Усвојио је више од 80 малишана док људи нису схватили колико је важно то што ради, док нису почеле да стижу прве донације, на крају и признања. "Свако дете заслужује да има дом, породицу, љубав, достојанство, чак и ако све то траје тек неколико дана или недеља", каже.
Дом, љубав и достојанство бар на крају
Пред почетак снимања филма "Чувар анђела", на рукама му је умрла шестогодишња девојчица која је била прикована за кревет услед ретког поремећаја мозга. Била је слепа од рођења, није имала ни чуло слуха. Руке и ноге биле су парализоване, сваког дана је имала нападе. Мохамед је ноћима бдео над њеним креветом. "Знам да не види, да не чује, али не престајем да разговарам с њом. Само желим да зна да није сама у овом животу. Она има осећања, има душу. Она је људско биће".
Бринуо је, пише Жена Блиц, и о девојчици са енцефалокелом, ретком урођеном малформацијом (дефект нервне цеви) када се део мозга, цереброспинална течност и мождане овојнице избоче кроз отвор на лобањи, формирајући избочину. Имала је једва 15 килограма, премало за њене године. Мохамед Бзик усвојио ју је када је имала месец дана.
У његовом дому боравила је и девојчица са истим можданим обољењем, која је поживела једва осам дана након што су је довели. Била је толико сићушна да је, када је умрла, произвођач лутака морао да направи одећу за њену сахрану. Бзик је сам носио мали ковчег.
"Морате их волети као своју децу"
Као најстарији од десеторо деце, у Америку је из Либије, из Триполија, стигао 1978. године, као студент. Нешто касније упознао је Дон, хранитељку, која ће постати његова супруга. Пре него што је срела Бзика, њен дом био је отворен за децу из проблематичних породица којима је био потребан хитан смештај.
Мохамед је поред Дон схватио колико је та мисија значајна и хумана, па је одлучио да јој и сам посвети живот. Од куће у Азуси направили су мало прихватилиште и успут на колеџима држали предавања заједно са лекарима, истичући колико је ова акција важна за цело друштво. Међутим, мало људи је било заинтересовано да се укључи у програм.
„Морате их волети као своју децу. Знам да су болесни. Знам да ће умрети. Дајем све од себе као људско биће, а остало препуштам Богу".
"Ниједно дете не сме да умре само"
Њихов једини биолошки син, Адам, рођен је 1997. године. Нажалост, и он је свет угледао са ретким обољењем – патуљастим растом и костима толико крхким, да би их и мењање пелена или чарапа могло поломити. Када је имао 19 година, тежио је једва 29 килограма. Возио је скејт који му је отац направио од минијатурне даске за пеглање. Студирао је информатику и у учењу никад није заостајао за осталим младићима из своје генерације.
Нажалост, Дон се тешко разболела 2013. и убрзо преминула. Био је то најтежи ударац за породицу. Три године касније Мохамед је сазнао да има рак. Срећом, успео је да се опорави. Ни током лечења Анђео Чувар није одустајао од своје мисије, коју је увек доживљавао као свету дужност. Ту је био и Адам који, иако везан за инвалидска колица, није престајао да оцу пружа подршку.
"Ово искуство дало ми је нову перспективу. Када сам био у болници, а посебно док су ме припремали за операцију, осетио сам страх који су доживљавала деца о којима сам бринуо, а која нису имала никог свог поред себе. Тада сам почео још интензивније да радим, да још више помажем. Ниједно дете не умре само".
