Филм ће премијерно бити приказан 17. јула на Петроварадинској тврђави у оквиру програмског лука „Тврђава мира“, који реализује Фондација „Нови Сад - Европска престоница културе”. „Либерта” ће на јесен имати и своју биоскопску дистрибуцију, након чега ћемо гледати и седам епизода истоимене серије. Цео пројекат режирали су Жанко Томић и Гвозден Ђурић, а Бранислав Зеремски тумачи лик Месера, једног од Немаца који се у трци за самосталног Новог Сада бори заједно са српским становништвом.
– У току тог важног историјског догађаја за Нови Сад десило се да се Срби и Немци, а ту мислим на грађанство, уједине да би победили неке лоше људе који су имали намеру да остваре своју похлепу, циљеве и да шире утицаје. Међутим, то им не успева захваљујући томе што се обичан свет удружује, јер су имали заједничке невоље и схватили су да једино заједно могу да изведу нешто добро за себе. Тако, између осталог, настаје прича о Новом Саду што је јако лепо. Филм се завршава настанком Новог Сада – прича за Дневников ТВ магазин глумац Бранислав Зеремски.
Први пут је снимљена епска филмска сага о настанку једног града. Колико за вас као глумца изазовно да учествујете у нечему што је помало и експериментално?
– Веома сам поносан што учествујем у овом пројекту. Морам да кажем да је сценарио изврстан и да је тандем Жанко Томић и Гвозден Ђурић направио одличан посао. Е, сад, видећемо да ли смо ми одговорили на задатак, али верујем у њих, они су добро контролисали наш рад на терену и мислим да ћемо успети у тој намери да тај изврстан сценарио угледа светлост дана, а да пренесе једну дивну поруку о историји и настанку једног града, као што је Нови Сад, што је стварно ретко и оригинално. Посебно сам поносан што сам део овог пројекта и због тога што је мој тата из Војводине, па се овде осећам као домаћи.
И сама сценографија филма је другачија, имали сте прилику да снимате на аутентичним просторима. Колико ће то дати чар овом филму?
– Хоће, јер је све реално, аутентично. Нема кулиса, вештачке сценографије и студија, на који смо ми навикли. Када бих ја имао прилику да видим нпр. делове Петроварадинске тврђаве у којој смо данас снимали и који имају своју историју?! Можемо само да маштамо шта се ту дешавало и које су то просторије биле. То је само по себи узбудљиво.
Да ли у измаштавању и креирању целе приче може да помогне креативан и занимљив костим, какав ћемо и видети у овом филму?
– Како да не! Мислим да су сви елементи ове, како кажу, саге сјајни. Не знам одакле бих кренуо - да ли од костима, сценографије, камере, а за глуму сад не смем ништа да кажем. Ја имам мало сцена са колегама, али верујем да ће то бити фантастично, јер када сам читао сценарио ја сам, како каже омладина, бинџовао (смех). Прочитао сам седам епизода у даху и оне стварно држе пажњу.
А да ли вам се у каријери дешавало да са узбуђењем долазите на сет и верујете у пројекат који снимате, а да, када видите финални производ, буде и разочарења?
– Наравно, зато што снимање филма јесте ризик. Ја стално причам да се не припремамо довољно дуго за један пројекат, него тако мало улећемо као грлом у јагоде. И онда, када прочитамо сценарио, а после видимо шта је то испало на платну, често није то то. Ако крене да се прави компромис и сналажење на терену, а нисмо се добро припремили, онда нам џаба посао! И штета је што је то тако.
Чини се потпуно непретенциозно на мале екране је стигла серија „Камионџије д.о.о“ која је, испоставиће се, купила гледаоце, а видели смо и да је била огромна гледаност обе сезоне. Доста се причало о тој серији, али и о вашој улози. Јесте ли уопште очекивали такву повратну реакцију гледалаца?
– Велика заслуга, пре свега за прву сезону, а онда, наравно, и за другу, иде редитељу Филипу Чоловићу, који је усмеравао сам сценарио ка неким правцима и морао да води рачуна на самом снимању о токовима тих ликова. Ја сам се искрено плашио, а чак сам и продукцији говорио да серија можда не би требало да се зове „Камионџије“, јер не можемо да избегнемо поређења са старом серија која је стварно ремек дело. Међутим, ипак се серија наметнула. У првој сезони је то такође снимљено по сценарију Гордана Михића, који је писао и старе „Камионџије“. Што каже Филип, у другој сезони смо кренули од нуле, јер ту смо сад ми смишљали нови сценарио, нове ситуације и причу са Владом Ђурђевићем и надамо се, мада ја још нисам добио позив, трећој сезони. Што се тиче моје улоге, она је била јако необична и носила је неку опасност. Нисмо знали куда ће то да крене, међутим, Филип, који је стварно један позитиван и диван човек, веома вредан и има снаге да се носи са свим могућим проблемима, дао је неки правац и онда сам се опустио, играо се и дао себе. И, ето, тај лик је је један нестандардан. У ствари, не знамо ни шта је ни ко је он до краја, а тако мало нека и остане! Видећемо у какве ће он сад ситуације упадати.
Рекли сте да сте се и сами плашили како ће то људи да прихвате у смислу поређења са старим Камионџијама. Мислите ли да сте ипак успели као екипа да направите отклон од старих епизода и да нову генерацију поведете у сличну а опет другачију причу о „два возача, мало јача“?
– Слушајући публику, она је тек са другом сезоном, а чак и репризом прве, ушли у нашу причу, јер многи су у почетку одустали од гледања јер то нису старе „Камионџије“. Ми смо у првој епизоди направили причу тако да се отклонимо од старе серије у сцени у којој породица гледа „Камионџије“, а Тихомир Станић свом сину у серији објашњава ко су Паја и Јаре. Мислили су да ће тиме да направе отклон. Међутим, ситуације су биле сличне. Е, после смо кренули неким својим током и мислим да смо баш успели да то постане једна лепа породична серија које се нећемо стидети јер у њој нема јефтиног, па чак и да кажем безобразног хумора. И многи су ми рекли: „Хвала! Коначно можемо сви да гледамо ту серију и ми старији и ови млађи, а не да склањамо унуке, и не затварамо очи и уши“.
А пошто сте радили и у неко друго време када је можда било више таквих серија, шта кажете је л' се враћамо тој ери у којој се цела породица окупља крај малих екрана?
– То зависи од нас. Аутора има, али треба да буде и слуха продуцената, оних који одлучују о томе шта ће да се снима и који формирају буџет. Улагањем у такве серије ће им се и вратити гледаност. Не треба да се плаше и не треба да васпитавамо публику ниским страстима! Сигурно да постоје и добри сценарији и редитељи који желе да иду другим правцем, али не могу да дођу до могућности да снимају и онда раде све остало. И ми, нажалост, учествујемо у нечему што не треба, само зарад тих финансија. Ипак, никога не треба осуђивати због тога, али ми који смо запослени имамо мало ту могућност и да бирамо и онда кажемо да ово или оно не задовољава ни неки минимум неког занатског, моралног или етичког стандарда.
Владимир Бијелић
