Мама ми је причала да сам чим су ме први пут ставили у колевку, сама почела да се љуљушкам лево-десно и сама сам себе тако успављивала. Током одрастања, користила сам сваку прилику да легнем на кревет и да се љуљушкам. Уз то бих, ако бих била сама, гласно певала, а у глави стварала слике неких лепих ситуација, путовала на нека дивна места, чинила неке чудесне ствари попут летења, путовања брзином светлости, појављивања и нестајања на разним местима широм планете, а и космоса.
То љуљање је у каснијим годинама почело да представља проблем, и сви моји укућани су га доживљавали као поремећај. Почела сам то да радим само кришом, али авај, и док бих седела, клатила бих се напред-назад или лево-десно и то потпуно несвесно. Стално су ме опомињали да то не радим. Сећам се да је једном на факултету у амфитеатру један професор често зачуђено погледавао у мом правцу, па сам мислила како је увидео колико ми се допада његово предавање, све док нисам схватила да се од педесетак студената једино ја клатим лево-десно. Могу само да замислим како је то изгледало из његове перспективе.
Пошто ми је неко рекао да то моје љуљање означава недостатак љубави, трудила сам се да то не радим. Створило ми је то конфликт у глави: како недостатак? Касније сам схватила да дете у нама памти и најбезазленије моменте у којима се осећало и на тренутак напуштено. Рецимо, кад се дете у колевци пробуди, а маме нема, јер на дворишту шири веш... Тих десетак секунди панике док се мама не врати, могу у детету да оставе дубок траг и да га касније сличне ситуације, звуци или мириси, дубоко узнемиравају као одраслог човека. Можда је мени љуљање било умирујуће, баш зато што је условљено неком таквом ситуацијом, које се ни не сећам. Углавном, престала сам да се љуљам, али да се клатим, нисам. Клатим се потпуно несвесно, а понекад и намерно. На јоги сам научила да постоји положај који се зове чаки. То је љуљање тела у било ком смеру, прво у великим, а онда у све мањим амплитудама, изузетно прија, доноси умирење и баланс. Сада више не осећам грижу савести док се клатим, јер верујем да моје тело, боље од мог ума зна шта му је потребно да се осећа у равнотежи. То објашњава и потребу да се клатим док сам студирала.
У дворишту смо често имали љуљашке као клинци, а једног је лета тата направио огромну љуљашку која је висила са греде постављене између трешње и вишње. Када бих се заљуљала, чинило ми се да сам само небо могла да додирнем, а усхићење које бих осећала у највишим тачкама које је љуљашка досезала, ретко са којим осећајем могу да упоредим. И баш сам на једној таквој, огромној љуљашци, неки дан уживала. Волела бих да се и за нас одрасле праве неке велике љуљашке, јер је то најбржи пут до осећаја радости, усхићења, а на крају и баланса. Замислите радне људе који се на паузи, уместо да пале цигарету, љуљају на љуљашци! Кад је човек радостан, онда је и способан. Штета што се, кад одрастемо, одричемо онога што нас је чинило радосним када смо били деца, јер можда пут до благостања, води баш преко љуљања.
