Био је то догађај који би природно морао да буде на свим насловним странама и у ударним терминима главних медија, толико је та снажна, добра енергија уздрмала стварност у нашој земљи. Али није. У медијима се врте неке другачије теме.
Онима који су научили да читају између редова и да радије верују својим очима, ушима и осећајима него медијима, није ни важно које су вести и где објављене. Њима је важно како се они лично осећају, јер знају да на тај начин снажно делују и на сопствено окружење и све људе који се у њему налазе. Е, такви су се људи окупили на семинару у природи, на којем смо учили о својствима и употреби биљака на које смо током дугих и прилично захтевних шетњи наилазили. Било нас је више од двадесет, а из искуства знам да није лако ускладити толики број људи, без обзира на то колико су им интересовања слична. Обично се у толикој групи нађе неко коме смета све што другима не смета, који не би тамо где сви други желе и који увек имају нешто да додају како би предавачу показали да неке ствари знају боље. Овде је било другачије. Било је оних који су имали шта да додају, али су им мотиви били другачији. Свака додатна информација била је за добробит свих и сви су се осећали пријатно и удобно у мору података које смо добили од сјајног водича, народног травара Момчила Антонијевића. Било је довољно да они са краја колоне, са мало слабијом кондицијом мало закукају, па да се праве паузе у шетњама и да се сви осећају безбедно. Смех је био заштитни знак викенда. Сви су се стално шалили и смејали и све је врцало од добре, позитивне енергије. На скуповима таквог типа, увек сам сретала људе који су се због нечег дурили, осећали преварени, чак и ако су орагизација и смештај били савршени нешто би им фалило, увек би било притужби. Али из неког разлога, овде тога није било.
Верујем да разлог лежи управо у томе што су учесници семинара били људи који истински воле и поштују природу, а не само зато што је то сада у моди. Самим тим што су наклоњени природи, њихово је понашање такође природно, а то значи да су баш као и природа, и они посвећени заједници, вољни да помогну, да подрже једни друге и да без обзира на околности, пазе да целој заједници, а то значи и сваком појединцу у њој, буде пријатно и добро. Осећам да су то људи који су спремни да током колапса стварности у којој живимо остану сабрани и мирни, јер знају да је природа непресушни извор благостања, а након колапса, они ће бити ти који ће градити нову и бољу стварност. То су људи смисла и изобиља који су пратећи природне законе научили да је у природи изобиље и да све има смисла. Ваља споменути да смо се баш лепо хранили оним што смо набрали, те смо се још једном уверили да кризе нема док има природе. Наше је само да је од себе самих сачувамо и допустимо јој да нас негује, учи, подржава и храни. Све остало су празне приче које ничему не служе, барем ничему добром.
Нина Мартиновић Армбрустер
