Једноставно речено, да се исцелимо. Када сам једном осетила како „то“ ради, почела сам да сакупљам делове своје душе из разних периода у којима сам била уплашена, осрамоћена, или на било који други начин повређена.
После двадесет година, поново радим на истом месту где сам се први пут срела са телевизијом. Долазећи на посао присећам се осећаја непријатности када сам први пут крочила у ту тада нову зграду, да учествујем на аудицији за ТВ водитељку. И присећам се свих других нелагодности, првог снимања и страха да ли ће моја замисао моћи да се оствари, прве монтаже у којој сам завршила плачући, јер је деловало као да ништа није онако како сам ја желела да буде.
У свим тим моментима, један део Нине је остајао залеђен, скамењен, јер другачије није умео да се носи са повредом коју је у том тренутку осећао. Под повредом мислим и на повреду од страха који сам у тим тренуцима осећала. Осећала сам страх да нисам довољно добра, јасна, компетентна, самоуверена... ништа нисам била довољно. И тако су неки делови мене побегли од превеликог притиска тежине тренутка.
Било је оних тренутака када се изненада огласи сирена за узбуну, када се на путу који претрчавам појави ауто, када чујем страшну вест или када извучем тешка питања на испиту. Настављала бих свој живот наизглед нормално, непромењено, без неких већих проблема, јер то су били догађаји који су трајали кратко и изгледало би као да се све вратило на старо. Међутим, нисам тада могла да увидим да се део по део мене замрзавао, да је моја целина ослабљена и да је неопходно да се поново саставим.
Захтевна времена, попут ових у којима тренутно живимо су као рођена да се преиспитам шта ми то фали, и да лепо вратим све своје делиће себи. Под притиском, све оно што је дуго било затрпавано и сузбијано, излази напоље да га видим, осветлим тј. освестим и да се обновим. На планети се догађа исто што и на личном плану свакога од нас.
Ти делови се физички налазе углавном на оним местима где ме нешто боли. То су прецизни сигнали да би нешто требало предузети. Понешто могу и сама замишљајући да удишем светлост у оне делове који су „мрачни“, али тамо где је бол била прејака, па се ни не сећам ситуација које су до неке врсте трауме довеле, потребна је компетентна особа да ме води кроз тај процес исцељења. Сада на оно место од пре 20 година долази једна другачија Нина, која ми се све више допада, јер знам да сваки појединац мењањем себе утиче на свет у којем живи. Не сумњам више у моћ појединца, као ни у моћ доброг психотерапеута.
Нина Мартиновић Армбрустер
