Спадам у оптимисте, па ми онда буде некако природније да се бавим изазовима, а не проблемима. То ми додатно помаже да се носим са свакодневицом, јер ме реч „изазов“ изазива да ствари решавам, а не само да о њима кукам. Друга варијанта, у случају да не могу или не видим начин да их решим, јесте да их прихватим и стрпљиво сачекам да видим зашто се нешто дешава баш тако како се дешава.
Ипак, некако ми се у последње време израз „испит“ чини адекватнијим за све чешће изазове са којима се срећем, не само ја, него рекла бих, комплетно човечанство. Оне крајности о којима често пишем, а које су саставни део света дуалности у којем живимо, никако да се ублаже, да се бар мало приближе.
Ма какви! Све су израженије, све су супротстављеније и теже за поднети. Постаје ми јасно, и сваким даном све јасније, да смо сви ми на свакодневним, великим, важним, бројним и врло комплексним испитима. А главна тема испита је људскост. Једно од питања које свакодневно сви извлачимо на тим испитима, у вези је са људскошћу коју испољавамо у разним тешким ситуацијама. Да ли успевамо да останемо људи чак и онда када се неки други око нас понашају онако како ми не желимо да се понашају? Успевамо ли да их погледамо из шире перспективе, у складу са њиховим животним околностима, предиспозицијама, васпитањем, патњама и животним околностима?
Можда „успевамо ли?“ није добро питање. Можда је прикладније да се запитамо да ли уопште помислимо како би нама било да смо у њиховој кожи. Верујем да би већ то дало добар почетак за одговор на испитно питање и велику шансу да тај испит положимо.
Зашто ми је важно да се сетим тог питања људскoсти у свакој ситуацији? Зато што једино када се издигнем изнад сценарија у којем се тренутно налазим, па сагледам ширу слику, једино тако успевам да задржим вишу вибрацију свог бића, да се онда емитујући такву, вишу вибрацију, нађем окружена догађајима и људима на сличној фреквенцији. У супротном, остајем заглављена у најнижим могућим емоцијама, а најјача међу њима је страх, па онда сходно томе доживљавам разне страшне животне околности засноване на тој базичној вибрацији страха: бес, љутња, немоћ, љубомора, осећај мање вредности, несигурности, потлачености, огорчености... и да не прљам даље енергетски простор ове приче.
Тренутно смо сви на планети на испиту људскости и избор је сваког појединца шта ће на том испиту да уради. Ако изаберемо да кад год можемо будемо људи, да заиграмо у ритму разумевања, емпатије, подршке, љубави и захвалности због онога што јесмо и што можемо да будемо, онда за нас нема зиме. Има да положимо најмасовнији испит у историји свеучилишта „Планета Земља“ колико год да је изазован.
Нина Мартиновић Армбрустер
