Увек упознам нове људе од којих ми неки постану ако не драги, а оно барем показатељи како и другачије може да се доживљава живот. Околности које су потпуно другачије од свакодневице такође у великој мери могу да промене перцепцију живота и све то заједно мења и мене сваки пут.
Овогодишњи боравак на броду-једрилици донео ми је не обичан, него квантни скок у свести. Све је било знатно појачано јер сам све доживљавала заједно са супругом, а када се двоје споје, сав доживљај није удвостручен, него је многоструко увећан! Свакодневно удисање свежег морског ваздуха у чистим, незагађеним увалама и прелепим плавим лагунама, допринео је и да ми се свест разбистри, да боље и јасније размишљам. Видим то у начину на који реагујем на свакодневне ствари које би ме само пре пар недеља избацивале из такта.
А најважније од свега је прихватање. Прихватање ситуације коју не можеш да промениш као што је рецимо облачно време или киша. Та ми је ситуација поставила две могућности између којих сам могла да бирам: или ћу се наљутити на време, кајати се што смо одабрали баш тај термин за једрење јер ето, два дана нема сунца и онда губити оба дана у љутњи и патњи, или прихватити ствари такве какве јесу и искористити оно што могу да искористим: пливати и вежбати на обали. Море је било тек незнатно хладније, што се док пливам ни не осети, а ветар сам побеђивала кретањем док сам на обали, вежбањем и шетањем, па ми је тело остајало загрејано и брзо бих се осушила. Каква дивна спознаја! Уживање може и даље да траје иако услови нису као са разгледнице. Рецепт је једноставан - само искористити оно што може да се искористи и бити у сагласју са околностима.
Тај рецепт сам наставила да примењујем и када сам се вратила са одмора. Иако су ти принципи део моје свакодневице, сада су се некако појачали и учврстили ме у вери да је све баш онако како и треба да буде. Све је добро и све ме нечему учи. Сваки доживљај је вредан учитељ, а на мени је само да обратим пажњу на то како реагујем и какве последице у свом животу том реакцијом изазивам. Јесте, било је семинара, терапија, разговора и лекција захваљујући којима сада лакше видим све што могу да видим, али путовања остају и даље најважнији показатељи докле сам стигла у свом развоју и чему даље могу да се надам. По свему судећи, много тога лепог чека да се деси.
Нина Мартиновић Армбрустер
