Светковина је, већ јој и у самом имену стоји, у вези са нечим светим и светлим. Није ни чудо што је велики број светковина повезан са сунцем и месецом, кад су то доминантни светлећи објекти на нашем небу. Зато су за њихово кретање, појављивање или скривање, везана разна веровања и светковине.
Волим да светковинама дам на значају тако што обучем нешто светлуцаво, или барем окачим неки сјајан накит, да се ускладим са енергијом која влада тога дана, а која за циљ има да тас на ваги стварности првагне на страну светлости и тако направи баланс у овој димензији у којој владају принципи дуалности. Својим усклађивањем, имам осећај да тој светлости помажем, да је појачавам и да је својом подршком оснажујем. Ту нема неке посебне мудрости. Пратим свој осећај и у њему уживам, па тако засветлуцам, где год је то могуће.
Али, има једна мудрост коју није једноставно схватити, а у мом случају, није је лако ни прихватити: да нема таме, не бисмо знали шта је светлост. Вероватно бисмо у њој свакако уживали, али да ли бисмо препознавали све њене квалитете, и да ли бисмо је уопште славили, да нема таме којом светлост потврђује своју вредност? Вероватно бисмо је узимали здраво за готово, као што је случај са већином ствари које нам се чине природне, свакодневне и неминовне. У том случају, не бисмо имали потребу да будемо захвални за светлост, нити бисмо ту своју захвалност на било који начин исказивали, ни о светковинама ни о било којим другим приликама. А без наше захвалности, као цвеће без пажње и заливања, светлост би могла полако да се губи и на крају потпуно угаси. Управо зато нам светковине служе: да се не заборави на захвалност, са једне стране светлу које нас храни, греје, радује и одржава у животу ову нашу мајку планету, а са друге стране тами, која не само да изражава супротност светлу него у себи носи један посебан квалитет. Тама позива на чишћење, на чепркање по свим својим мрачним и скривеним ћошковима како би се отклонио мрак и открила светлост.
Зато је тама толико важна, и иако је мени одбојна, она је неопходна да би ме мотивисала да је приметим, да је уважим и да ме охрабри да потражим светлост која се крије иза ње. Без постојања таме, светлост лагано бледи, јер без гланцања нема ни сијања, а ко би се сетио да гланца оно што већ сија, да нема таме која затурена у неком ћошку само вири и чека да се испољи? Зато се у светковинама поздравља и тама, са захвалночћу што одлази и са собом односи оно што је послужило да се развијамо, да јачамо и да растемо ка светлости. Млатећи метлом тамо – амо док таму чистимо, ми се развијамо. Јачамо мишиће свесности, и тако оснажени, славимо светковину светлости.
Нина Мартиновић Армбрустер
