Зато сам се потрудила да изразим захвалност чак и протеклој, у већини случајева омраженој, 2020. години.
Посматрајући свој, као и живот људи који ме окружују, видим свима је та година донела прилику да се мало више окрену себи и својим најближима, а то је одлична шанса да себе мало боље упознамо. Доживљавам то као могућност да се боље упознамо са неком машином коју смо добили на коришћење и одмах кренули да је употребљавамо, а упуство за упоребу нам није било доступно, него успут откривамо како функционише сваки њен делић.
Тако сам и ја рођењем добила ово тело, као и могућност да њиме управљам мислима, храном коју уносим и активностима којима га излажем. Сваки неуспех на том мом упознавању са својом „машином“ водио је ка проналажењу бољег, једноставнијег, лакшег и ефикаснијег начина да том „машином“ стигнем до неког циља: до више здравља, успеха, задовољства, љубави, пажње, неге и радости.
Зато се никада не одричем онога што сам у животу са том својом „машином“ урадила. Радила сам најбоље што сам у том тренутку умела или мислила да је најбоље. У неком моменту ми се чинило да из чистог задовољства морам да направим неки корак који је касније се испоставило, био неприкладан. Али тај корак никако није нешто због чега би требало да се кајем, да себе кињим и мрзим. То је у одређеном тренутку изгледало као једини логичан корак, као једини могући.
Исти такав осећај имам према години која је иза нас. Све што се у њој дешавало, имало је своју сврху, ма колико болно или бесмислено изгледало. Добили смо тих 366 дана да их употребимо најбоље што умемо, у каквим год околностима да се нађемо. Појава болести на глобалном плану, натерала ме је да још више прилагодим исхрану, вежбање као и начин на који размишљам, јачању свог здравља свим расположивим средствима. А њих сам сакупила у великом броју током досадашњег живота.
Тачно знам како се осећам након што поједем одређену храну, знам од чега ми енергија расте, а од чега ми се спава и осећам умор. Знам и од којих се физичких активности осећам живље и радосније. А знам и какве мисли ми доносе радост и спокој, а од којих ми никако није добро. Као да се сво знање које сам сакупљала годинама пре те преломне 2020. сада ујединило да ми помогне да је проживим колико год је могуће лепше и смисленије.
Имала сам безброј увида протекле године, а да није била толико компликована и тешка, не бих ни пола тога спознала. Зато сам јој захвална на скоро кобној незгоди коју сам преживела, на лету без мора, на дугим телефонским разговорима, на поквареним ауто-деловима, на свим тешкоћама и изазовима, на интуицији која ми се појачала и на вери у живот која је још више ојачала. Хвала јој.
Нина Мартиновић Армбрустер
