Телевизија је као медиј успела да се се сналази у тешким временима али је изгубила оно што ју је увек чинило посебном, а то је - спектакл. Без огромне евровизијске сцене, без моћних видео бимова, кореографија, грин рума. Није било узбуђења око гласања, кладионица. Све је било јако тужно, без енергије. Ех кад се сетим само какав је фрајер био тај Џони Логан који је три пута побеђивао на Евросонгу. Кад се сетим како је изгледао кад је гостовао у Задру 1990. године и овога сада - схватио сам шта нам се десило за тридесет година. Тотални суноврат. Као што се распала Југославија тако се клима и Европска унија, управо због недостатака солидарности и емпатије. Није вредело ни окупљање Абе, која је метеорску каријеру направила с нумером „Њаттерло”. Ово је било као пирова победа. Представници 41 земље ујединили су гласове у нумери „Лове Схине а Лигхт” химни првог неодржаног Евросонга. Сећање на песме као што је „Воларе” или „Мало мира” говорило је о томе да смо сви тужни, депресивни и да ће требати времена да се све врати на своје. За моју генерацију Евросонг је био ритуал већ последњих четрдесетак година колико гледам Евровизију. Зна се редослед - искокају се кокице, направе кифлице, скупи се друштво и крене кладионица. Ова манифестација се мењала као што се мењао читав свет и прешла пут од параде шлагера до модерних хитова. Временом је постајала место где су побеђивале бизарне личности и где је све више постојао јак утицај политичких, идеолошких и сексуалних лобија. Али једноставно колико год да су биле досадне поједине Евровизије, оне су увек биле празник за очи. Оно што је најмодерније у ТВ продукцији и производњи увек је прво промовисано на овој манифестацији.
И овог пута десила се још једна победа Србије. То је био спот и наступ Марије Шерифовић са песмом „Молитва”. Управо је тај чаробни текст Саше Милошевића Марета и феноменална композиција Владимира Грајића била једина ментална заштита од короне, кад већ вакцине и ефикасног лека нема. Молитва нас је спасла, барем мене и неке моје пријатеље. Изузетан спот који је урађен је најбоље видео сведочанство онога што нам се дешавало. Спот је показао све оне сегменте по чему ћемо памтити пандемију - празне улице, маске, наше храбре медицинаре. На Јутјубу можете видети који је сјајан тим учествовао у реализацији овог пројекта. Али у праву је мој колега са Радио Новог Сада Александар Младеновић, познатији као ди-џеј Сале, који ми је написао на фејсу „Штета што песма није снимљена поново него је послата финална верзија. ПС: у песми нема ни Т од тромбона али је у видео изгледа морао да уђе”. Као што ме слика срушених новосадских мостова и зграде Радио телевизије Нови Сад сети на Нато бомбардовање, тако ће ме и спот Марије Шерифовић сетити на вирус короне. Ово је баш био тренутак када сам био поносан што сам Србин. Као и онај феноменалан тренутак на инстаграму кад Марија Шерифовић пева Новаку Ђоковићу „Пукни зоро”.
Али пред нама је толико изазова након пандемије. Биће великих економских турбуленција, много промена у медијима, требаће нам времена да се из овог стања депресије вратимо у нормалу. О тешком скидању килограма да вам и не причам. Зато слушајте ову песму јер МОЛИТВА ће бити чаробна реч. Потписујем сваки стих.
Александар Филиповић
