У овом квизу такмичари се надмећу у знању на градским трговима широм региона и то играјући једну од омиљених игара бројних малишана - школицу. Како је у интервјуу за Дневников ТВ магазин рекао, забава са едукативним садржајем никада не може бити промашај, стога је радо прихватио позив да се нађе у овом пројекту.
– Баш због тога ми се свидео концепт овог путујућег квиза, а и искрено, ко још није волео да скаче школице у детињству? Чак и они што су је сматрали игром за девојчице би првом приликом на улици одскакутали преко ње – рекао је Давид - Јован у разговору за наш лист.
Некада је готово свака улица била ишарана кредом, а данас би се рекло да је децу практично тешко видети у безбрижној игри на улици. Мислите ли да су школице, али и сличне игре за децу, данас изумрле?
– Свакако да је чињеница да са променом времена долазе неке нове игрице, а оне старе се полако заборављају или добијају своје модификације. Са развитком технологије и игрице су се развијале у том правцу, али у мањим градовима често можете видети децу како се играју и смишљају неке своје игрице. Мислим да „жива” игра никада неће изумрети јер човеку је у природи да се креће и истражује.
Донедавно сте се професионално бавили кик-боксом и у том спорту остварили сте се као првак Војводине у К1 дисциплини, али вас је, како смо сазнали, у даљем успону спречила операција кичме. Како се млад човек, који има страст према нечему од чега принудно мора да одустане, суочи са таквом врстом препреке и како сте је ви пребродили?
– Заправо сам био у аматерским водама и то јако кратко. Кик-бокс је моја прва спортска љубав и толико сам заљубљен био да је прво питање после операције било: „Када ћу моћи поново да тренирам?”. Срећом, имао сам страст према психологији и стварању видео записа који су преузели улогу кик-бокса. Иако се нисам остварио као такмичар и моја каријера се брзо завршила, остао сам у спорту и чак сам био тренер бокса рекреативцима више од четири године. Закључак који можемо узети из овога и који би уједно био и одговор на ваше питање је да смисао живота сами можемо одредити и пронаћи. Иако су многе ствари у нашем животу детерминисане, велики број нас има могућност да спозна истински значај слободе, а са тиме и да пронађе шта их испуњава и где ће преусмерити своју енергију која ће се уједно пунити радећи оно што нас испуњава. Морате се сложити са мном (смех).
Уместо креде такмичари у овом квизу преко поља прелазе захваљујући свом знању. Колико сте и ви, уз њих, научили радећи на овом квизу и постављајући различита питања из опште културе и информисаности?
– Заправо сам доста научио и било је интересантно своје знање испитати кроз испитивање туђег. Познавање опште културе увек може да се развија тако да из квиза у квиз долазимо заједно до нових сазнања.
Део сте и емисије „Уна дуе тре” за коју снимате занимљиве скечеве у оквиру рубрика „Давидове ескападе” и „Ко је овде луд”. Колико је тешко креирати забаван садржај за телевизију у мору кратких и брзо пролазних садржаја на друштвеним мрежама и јесу ли, у вашем случају, друштвене мреже биле добар пут до телевизије?
– Свакако да су друштвене мреже биле добар пут до телевизије када је мој случај у питању, као што се по питању и може закључити. До нас је увек како ћемо се представити и шта ћемо пласирати на нашим профилима. Моја врата садржаја увек су била и још увек су забавно-едукативног карактера и никада нисам имао било какву врсту ауто или друштвено деструктивних радњи. Избегавањем цинизама и сличних облика нездравог хумора знао сам да друштвене мреже неће штетити мојој професији - тада психолога, а сада и водитеља, и да ми оне могу бити само бесплатан вид маркетинга и простора за креативно стваралаштво.
Којим темама желите да се бавите у будућности у својим објавама на друштвеним мрежама?
– Теме навиру саме од себе у зависности од дешавања и области која ми буде знатижељу у датом моменту, али оне која ме прате одувек и која ће ме увек пратити јесу ментално здравље и критичко-дивергентно мишљење.
Владимир Бијелић
