– Још одавно сам схватио да ја не водим причу, него прича води мене. Ја само бележим оно што видим и чујем тамо где ме је одвела. Имам сјајну срећу да у овој серији играју феноменални глумци, који су направили одличне ликове. Они су велика инспирација и мотивација и умногоме ми олакшавају посао. Ниједан лик не личи на било кога другог. Свако је универзум за себе и неисцрпни потенцијал могућности. Док пишем, ја их видим и чујем како изговарају своје реплике и то у мени изазива бескрајну радост спајања. Још када све то резултира сјајном атмосфером која међу нама влада, позитивном енергијом и успехом који постижемо код публике - онда је, не само моја, него и срећа свих нас - комплетна и неизмерна.
Најавили сте да Мира Бањац није једино изненађење у трећој сезони у причи о породицама Каначки и Ожеговић. Можете ли нам наговестити кога ћемо то све гледати у наставку и да ли ће на сет серије у будућности можда ушетати још нека глумачка легенда?
– Већ у наредним епизодама придружиће нам се сјајна новосадска глумица, чланица СНП-а из Новог Сада, Тијана Милованов, заједно са нашим сјајним глумцем и пријатељем Миљаном Прљетом. Они ће имати сјајне комичне улоге, верујем за памћење. Биће ту још неких доајена српског глумишта, али и нових, свежих лица. Уживам да дајем шансу младим људима, јер то је увек инвестиција која се исплати и која да сјајан резултат. Познато је да смо сви ми у нашој екипи попут једне велике породице. Дружимо се, не само током заједничког рада, него и приватно. Упућени смо једни на друге. И када све сагледам, веома сам поносан и срећан због свих младих људи који играју у нашој серији и којима смо пружили шансу да се докажу. Не само да су ту шансу искористили и оправдали у професионалном смислу, него сам пресрећан и због чињенице да су то сјајни, млади људи, образовани и васпитани, културни и пристојни. И свако од њих може бити узор нашим најмлађим гледаоцима - јер то су оне вредности које ја и у самој серији промовишем. Оне друштвене вредности које су у овом времену гурнуте у страну и потиснуте. Зато их треба вратити на место које им и припада, зарад свих нас и наше будућности.
Могућ повратак старих ликова
Жарко Јокановић нам је ексклузивно открио да је у новим епизодама могућ повратак ликова који су сплетом различитих околности изашли из серије. Како је истакао, молбе неких од њих да се врате у причу још увек су на разматрању, те је додао да је и то једна врста „Игре судбине”. Иначе, као и обично, серија ће, како најављује њен сценариста, и даље обиловати бурним емоцијама, непредвиђеним дешавањима и обртима, невероватним склоповима најразличитијих околности. Јокановић најављује да ће бити много изненађење и шокова, неверице и читаве лепезе других емоција. Како је навео, у „Игри судбине” до самог краја ништа није онако како изгледа на први поглед.
Будући да главни лик у серији игра ваша супруга, Милица Милша, допуштате ли јој понекад да завири у сценарио пре него што званично нека епизода буде готова и да ли она понекад умеша прсте у лик Аде Каначки?
– Милица види написану епизоду можда који минут пре других глумаца. Заправо, прва је прочита, а њено усхићење након сваке прочитане спизоде требало би снимати. Био би то сјајан програм. Имам бескрајну срећу што она ниједног тренутка није ништа тражила или предлагала, ниједне секунде није се мешала у оно што пишем. Само ми је увек била и даље је сјајна подршка, која ми даје ветар у леђа. Никада није имала никакав захтев чак ни за њен лик Аде Каначки. Веровала ми је од самог почетка, баш онако како сам ја знао да је она рођена за ту улогу. Као што сам знао и да су Сандра Бугарски, Даница Ристовски и Слободан Ћустић рођени за улоге Панчете, тетка Лиле и Вукашина. За њих четворо сам писао ове улоге од почетка и показало се да је то мој сјајан избор. Потом су кастинговани и други глумци, који су ме задивили. Неке сам знао од раније, са некима сам и радио, а неке сам тек упознао. И сада су сви моји и све их без разлике волим, обожавам, негујем и пазим. Имам срећу да је та љубав обострана и плодоносна.
Мира Бањац оплеменила серију
У 500. епизоди серије екипи се прикључила и Мира Бањац и то у улози мистериозне Мадам Дени, а Жарко Јокановић истиче да је велика радост целе екипе што је постала део њихове породице.
– Мира Бањац, највећа и најзначајнија жива глумица на овим просторима, прави је глумачка и људски драгуљ. Оплеменила нас је на сваки могући начин, унела нову енергију, у једном дану постала заштитни знак наше приче. Као да је свих протеклих година била део нашег тима. Та обострана љубав већ је изродила сјајне кадрове, а њена глумачка генијалност већ је освојила нашу публику – казао је Јокановић и додао да је гледамо у улози какву до сада она није имала. – Убеђен сам да ће њена Мадам Дени, остати записана у историје српског телевизијског стваралаштва, као једно од најзначајнијих достигнућа. То ме чини јако срећним, а бескрајно сам поносан и захвалан Мири Бањац, која ми је рекла да је одбила многе друге пројекте, да би играла у „Игри судбине”. Ова улога је за њу писана и нико други не би могао да је игра. Писана је са душом, а она је с усхићењем и с душом и игра.
Начули смо да упоредо са новим епизодама „Игре судбине” пишете и сценарио за нову серију. О каквој серији је реч и хоће ли то такође бити прича са којом ће се гледаоци моћи поистоветити, као што је случај са „Игром судбине”?
– Тачно је. Само није реч о још једној, него о још две серије. Једна је започета пре „Игре судбине”, а друга пре више од годину дана. И њих ћемо ускоро реализовати, сигуран сам на радост публике. У сваком случају, у свему што пишем, трудим се да буде доступно и разумљиво најширем телевизијском аудиторијуму. Не спадам у категорију исфолираних уметника, који филозофирају на тему померања граница, а серију им не гледа ни најужа родбина. Ту се само поставља питање ко такве ствари финансира и са каквим интересом, када се укалкулише њихова скоро нулта гледаности. Ја радим сасвим другачије. Пишем говорним језиком, желим да људи могу да се поистовете, да доживе одређене емоције. Не мистификујем ствари. Не мислим да треба писати, као што неки раде - са ставом: ја сам много паметан, али је публика глупа да ме разуме. Не, мој став је дијаметрално супротан. Ако ме публика не разуме и не прихвата - онда нема разлога да пишем. Срећом, између мене и публике постоји та неопходна хемија и међусобно разумевање и љубав. Ја пишем за публику и бескрајно сам срећан што сам успео, заједно са нашом екипом, да дуже од 500 дана уносимо срећу и радост у милионе домова, тренутка среће, смеха, релаксације и најлепших емоција које се могу пренети. Јако сам поносан и што смо кроз ову серију промовисали праве друштвене вредности, помогли многима да повуку јасну линију разграничења између добра и зла, што је јако битно за нашу најмлађу публику, и што смо промовисали гесло ове серије, реплику коју изговара Ада Каначки: „За две ствари уједам као рис: за породицу и за правду”.
Владимир Бијелић
