Иста нам је мука. Поред опасног вируса ову пандемију су изазвале камиказе што би рекла моја другарица Зоца Марић. То су они људи који су ову ситуацију схватили као првомајски уранак, који су претворили град у игралиште велико општенародно посело. Као што су неодговорни и они који нису ушли у процес самоизолације. Показало се да је свет постао зверињак и колико постоји себичних људи.
Зато шалтајући канале слушајући хаштег остани код куће схватио сам да ми је даљински управљач постао најбољи друг. Остани код куће. Почео сам да бежим од мобилних телефона и хистерије на друштвеним мрезама и да се држим телевизора. Највише ми пријају инфо тејмент програм у којима сабрани лекари, психијатри и психотерапеути објашњавају да је природно да имамо страхове од глади, сиромаштва, смрти. Да није лако психичко стање које имају наши пензионери јер најтеже је кад останеш без своје слободе, посебно слободе кретања. Чини ми чак да је и наногица блажа казна од овакве изолације. И то изазива психичке тегобе. И тим људима се мора помоћи. Инфо тејмент програми на јавним сервисима РТС И РТВ, Првој и Новој телевизији су ми били уместо бенседина. Ту сам чуо толико смирених и сабраних људи. Оне хистеричне сам избегавао. Забавне шоу биз емисије су нам показале колико имамо јавних личности које показују своју бахатост али и да имамо много више друштвено одговорних људи. И то треба да нам буде пример. Супер је како су се поједине телевизије организовале и како су схватиле колико је битан пример јавних личности. И колико добро неке познате фаце могу да учине да се смири општа хистерија и недисциплина. Да главну реч воде скромни људи лекари, епдемиолози којима се може веровати. Такође су нам потребни и такви психотерепеути.
Водитељи који и у овој ситуацији јуре за рејтингом и сензацијом нису моја шоља чаја. Волим духовите људе. Хумор је изузетно одбрамбено средство. Страшно ме је насмејала песма о вирусу која пева Вера Матовић или предлог мајице коју би треба да носим за време полицијског часа. Бора Тодоровић са чувеном реченицом „Идем тетки да однесем лек’’. Ту врсту хумора разумем али простаклук где се под фирмом забаве употребљава речник фекалија - то за мене није нимало смешно.
Ове недеље млади колега Владимир Бијелић је добио највише лајкова јер је написао праву ствар. Да се не заборави да су и новинари који раде професионално свој посао на бранику од пандемије. И ствар је нарцизма и его трипа да се неко проглашава битнијим или да се настави делење народа ко је дијаспора, ко путује по свету и ко је крив. Кривца нема, апокалипса је судбинска и кармичка. Она нам само показује колико смо постали бахати. Зато је ствар опасна што без заједничке колективне свести и солидарности нема спасења од ове здравствене и менталне куге. Пошто су појединци учинили да сви колективно будемо у карантину једини могући савет је - остани код куће. Не видим да је то теже него што је било онима рањеницама на Сутјесци и Неретви и на Игманском маршу. Не видим да је то теже него преживети грађански рат, избеглиштво, хиперинфлацију. У тим тренуцима није постојао телевизор са отвореним свим каналима...
Фантастична је песма „Бела ћао” која је послата из новосадског српског народног позоришта. Сјајно је што се људи боре песмом и аплаузима. Али мора да се зна кад почиње тренутак да нам више ни песма не може помоћи. Има тренутак кад и бучна песма и неукусна шала морају стишати. Чинило ми се јако неукусно да се водитељ на италијанском јавном сервису „кревељи” док је на другом делу екрана стајао број мртвих и рачун за помоћ пострадалих. Исто је тако опасна патетика која је увек део оваквих трагедија. Али и тражење дежурних криваца. Ситуација је таква да смо сви у истом лонцу. Зато је важно да слушате и гледате само ПРОФЕСИОНАЛЦЕ.
Александар Филиповић
