Имам среће да сам човек из старих времена, када су малу кутију гледали сви. Данас ме обично питају, а где ви радите... Ја сам знате бацио телевизор кроз прозор. То ми је рекло једно десет таксиста, пет возача градског превоза. Рекло ми је десет лепих дама у трговини. И рекла ми је већина на пијаци. Али сви питају где могу погледати оно што ме интересује на одложеном гледању или на Јутјубу.
Сада када имамо и опцију враћања преко ЕОН апликације или могућност враћања програма на МТС-у, ствар је више него јасна. Зато ми није ни јасна сујета неких ТВ лица и надменост када мисле да су као неке звезде. Не, сви су заменљиви. Остаће само паметни… Зато све чешће гледам преко Јутјуба неке емисије за које немам кабловског оператера.
Обавезно гледам Ивана Станковића и његов „Шта сам теби и ко сам себи” Емисије му имају прегледа колико и Нови Сад има становика. Гости пробрани. Кец на једанаест Александре Јефтановић и Бошка Јаковљевића показује шта знају искусни водитељи кад нису под стегом да јуре само рејтинг него и квалитет. „Сценирање” на Курир телевизији доказује да се емисија може и таблоидно припремити али да остане питка и гледана за све генерације. Кулинарска емисија „Мајке и снајке” показује једну нову и одличну Секу Алексић и то се емитује на Курир телевизије као и култна емисија „Десетка” Даниеле Борачеве где се коментаришу актуелни феномени наше масовне културе. Гоца Тржан је одлична водитељка ток шоу програма, мало је другачија од Сање Долежал али пита све што треба. Изузетно ми прија и емисија „Глас, дирка, бас” која је својеврсни музички интермецо али сјајно релаксира поготово у овим тропским данима…
Срђан Зелембаба Зеле се искалио као репортер у „Екслузиву” и његове приче са Здравко Чолићем, Драганом Мирковићем не пропуштам. Зеле је показао да финим васпитањем може да се постигне много тога… „Шареница” РТС-а из Врдника показује колико тога јавни сервис може да уради ако се држи стандарда који су постојали још у осамдесетим и деведестим година. Посебно је била интересантна емисија из Врдника, шарена са пуно музике уз „Гарави сокак”, Ђорђа Чавића и наравно Данке Стољковић.
Милан Срдић, шеф дописништва РТС-а из Новог Сада, показао је шта је аутентични Војвођанин и поклонио домаћинима китникез, куглоф уз осмех Бруса Вилиса показао је локалпатриотизам и колико воли свој крај. И да не заборавимо једну од најлепших телевизијских прича о Ђолету Балашевићу је урадио колега Срдић. О Балашевићу су тада причали Перо Зубац, Јоца Адамов, Синиша Бокан и Петар Алвировић из групе „Апсолутно романтично”…
Марина Фратуцан је добитница награде за допринос добросуседских односа и регионалну сарадању, а Љубица Гојгић уредница „Правог угла” РТВ је добила награду „Витез националног реда части”, највише француско признање и заслужила за професионални рад и интегритет у корист демократских вредности, посебно у области мишљења и медија.
Ево, побројао сам емисије и ауторе које гледам и као што видите нисам бацио телевизор кроз прозор. Има добрих и светлих примера. И они нису само у домену политичког новинарства него има и колега из забавног програма који се труде да раде емисије на леп и опуштен, професионални начин. Мени је и даље лепше да емисије гледам на телевизији директно него преко Јутјуба па макар и на великом ЛЦД екрану. Није све у Србији баш све отишло у Хондурас кад су у питању медији. Све док имате даљински упраљач, немојте бацити телевизор кроз прозор. Ако ништа, може да певате караоке преко тог екрана и да пустите вечни хит Ане Николић који каже „Било је лепо”. На РТС планети се сигурно види да је некад било све лепше али о томе већ у некој од наредних колумни.
Александар Филиповић
