На месту где се пут одваја ка Буковцу саобраћај постаје подношљивији а са обе стране цесте пружају се идилични сремски крајолици. Буковачки пут иде уз Роков поток и полако се успиње ка живописном сремском селу у којем је рођена Милица Стојадиновић Српкиња.
Елена, моја старија ћерка која ми прави друштво на овом путовању, интересује се где се налазе „чувени” буковачки засади лаванде. Ова плантажа постала је протеклог лета једна од Инстаграм атракција овдашњих туриста који су, у немогућности да путују ван земље - хрлили ка пачирском „љубичастом језеру”, засадима лаванде код Буковца и сличним „новим дестинацијама”.
Пењемо се до Цркве вазнесења која доминира селом. Барокни храм је грађен од 1794. до 1807. а раскошни иконостас резбарио је карловачки мајстор Марко Вујатовић. Поред цркве је неколико аутентичних, више од једног века старих кућа грађених у панонском стилу и уз њихову рестаурацију оне би као целина са црквом могле да постану нова „инстаграм атракција” како ловци за лајковима на друштвеним мрежама не би долазили у Буковац само да би газили по пољима лаванде.
У Буковцу је 1928. рођена Милица Стојадиновић Српкиња, чувена књижевница за коју је Вук Караyић волео као своје дете и називао је „моја кћи из Фрушке“. Његош је говорио о тој лепој и младој девојци: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори!“ Кнез Михаило Обреновић био јој је одан пријатељ... Након блиставе литерарне каријере пред крај живота, напустивши Врдник, прелази у Београд, где је и умрла 1878. у својој 50 години, потпуно заборављена и у крајњој беди.
Поред Милице, Буковац је дао још једну познату личност - Бориса Ковача, славног музичара рођеног у овом селу 1955.
Његова музика је спој различитих музичких традиција које постоје на простору Војводине, од утицаја из Мађарске до традиционалне српске музике са турским мотивима комбиноване са филозофски сличним, а музички удаљеним стиловима као што је аргентински танго. Овај спој чини стил Бориса Ковача уникатним на светској музичкој сцени и препознатљивим широм света у „ворлд мјузик„ музичким круговима. Познатији у свету него код нас - Ковач се после динамичног живота и рада на свим меридијанима 1996. враћа у Буковац где и данас живи и ради.
Пут од Петроварадина до Сремских Карловаца је пођеднако стресан као и вожња Улицом Рачког - шлепер за шлепером. Испраћа ме са леве стране Црква Госпе Снеже на Текијама и после мање од пола сата стижем надомак „Српског Хајделберга”.
Сваки пут када дођем у Карловце ово ме место подсети на Карлове Вари у Чешкој или Самобор у Хрватској. Огромни потенцијал, на десетине винарија, мали занимљиви музеји (Музеј шибица, Музеј куглофа, Музеј пчеларства), спректакуларна архитектура из протекла три века, споменик Врангелу, Немачка завичајна кућа, православне и католичке цркве, историја Срба, Хрвата, Немаца, Белих Руса...
У Саборној цркви пажњу ми привлачи копија слике Павла Симића „Мајска скупштина” (оригинал се налази у Галерији Матице српске) посвећене Скупшини српског народа у Угарској која је заседала од 1. до 3. маја 1848. и прогласила Српску Војводину. Споменик на изласку из Карловаца, на путу ка Новом Саду говори о догађају који се збио 12. јуна 1848. када је Српска народна војска извојевала прву победу над мађарским трупама. Тачно годину дана касније 12. јуна 1849. мађарски гарнизон на Петроварадинској тврђави бомбардовао је Нови Сад у којем су биле аустријске и српске трупе са Јосипом Јелачићем, потоњим баном, после чега је две трећине града изгорело и срушено.
Из центра места пењемо се ка Капели мира. Први пут у историји међународне дипломатије представници зараћених страна сели су за округли сто 1698, управо овде у Сремским Карловцима. Резултат тих историјских преговора између сила Свете Алијансе (Аустрија, Пољска и Венеција) и Турске био је чувени Карловачки мир, којим је окончан Велики бечки рат (1683 – 1699). У њему је изгинуло неколико стотина хиљада људи.
Средствима Карловачког магистрата, Католичке цркве и Бечког двора, 1817. године, на оближњем брду, саграђена је Капела Госпе од мира. Капела има елипсасти облик у знак сећања на округли сто за којим је испреговаран Карловачки мир, као и четири улаза. Када је саграђена, четврти, турски улаз био је зазидан, а касније је ту надограђена просторија са иконостасом, као симбол жеље да се Турци више никада не врате на ове просторе. На фасади Капеле налазе се три часовника, док је четврти, посвећен успомени на турског астролога, смештен у унутрашњости богомоље, чији је свод својевремено био осликан као звездано небо. У дворишту Капеле налази се гроб једине жртве карловачких мировних преговора – млетачког дипломате који је преминуо од прехладе.
Када је потписан мир, у Сремским Карловцима организовано је велико славље. На градском тргу испечен је во, а историчари су забележили да су се миру највише радовали Турци!
Настављамо даље и стижемо до још једне карловачке атракције. Стјепан Седер из Културног центра Подунавских Шваба „Карлоњитз„ нам показује унутрашњост и двориште Завичајне куће Подунавских Шваба у Сремским Карловцима. Каже да су собе биле ниске јер су људи тада били много нижи. Можда у Срему. Кажем му да је моја бака Розалија (1900.) из Бача била висока 185.
Сремски Карловци су 2007. подигли споменик Барону Врангелу - свом суграђанину од 1922. до 1926. Петар Николајевич Врангел је био барон, генерал, активни учесник и вођа антибољшевичког покрета у Руском грађанском рату који је започео после Октобарске револуције. Био је познат под надимком „Црни барон“, јер је најчешће носио црну козачку униформу. Петар Врангел је напустио Русију 14. новембра 1920. бродом „Генерал Корнилов“, последњим транспортом са војницима и цивилима који је испловио са Крима.
У почетку је живео у Истанбулу на својој јахти „Лукул“, све док на њу није налетео и потопио је италијански пароброд „Адриа“, који је претходно испловио из совјетске луке Батум. Врангел се у то време затекао на копну, а овај инцидент се сматра неуспелим покушајем атентата.
Након овог догађаја, Врангел је са својим штабом отпутовао преко Туниса у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, где је постао вођа свих руских избеглица. Године 1924, основао је Руски опште-војни савез, организацију која се борила за очување јединства свих Белих снага у изгнанству. Од септембра 1927. се настанио у Бриселу у Белгији где је следеће године и умро.
Враћамо се у Нови Сад и са леве стране на изласку из Карловаца наилазимо на једну доста запушену чесму али вода из ње и даље тече. Ова чесма, мање позната од чувене „Четири лава” у центру Сремских Карловаца зана је по легенди која каже да је принц Еуген Савојски, који је командовао аустријском војском - извојевао победу у бици са Турцима 1716. баш захваљујући томе што се уочи битке окрепио водом са овог бунара.
Текст и фото: Роберт Чобан
