Дугачка око 21 километар, свакодневно ту пећину посети хиљаде туриста који са водичима најдубље залазе до 100 и нешто метара. „Као у фрижидеру је“, упозоравају посетиоце на улазу, јер упекли мајски дани не траже ништа топлије од што краћих мајица и шортсева. Међутим, када се организам убрзо навикне на унутрашњу температуру, не постоји ништа што туристе може да деконцентрише и одвлачи од величанства које се крије у срцу Словеније.
Око сат и по шетње по лавиринту Постојнске јаме, неколико километара узбрдо и низбрдо, није довољно видети, доживети и осетити сву лепоту тог света који крије историју дугу неколико милиона година. И док се пред будним очима посетилаца јама и даље гради и мења, многобројни висуљци и украси причају неку своју причу. Тако су се вишевековном игром сталактита и сталагмита креирали стубови разних облика, па и боја, док се сви пресијавају под дискретно постављеном расветом. Наставши од реке Пивке, која и данас протиче пећином и ствара нови, најмодернији слој те туристичке атракције, јама је стално влажна, док на главе и фото-апарате туриста непрестано капље... вода?
Због влаге, али и мрака и хладноће, у Постојнској јами живи специфичан животињски свет који броји десетак различитих врста. Међу њима је, свакако, најпознатија човечја рибица, а осим ње могу се видети и шишмиши, паукови, лептири... Будући да је боја коже једина заједничка особина са човеком, човечја рибица ни није риба. Више подсећа на гуштера затворених очију и много споријег метаболизма. Док јој срце куца једном, евентуално двапут у минути, та животињка може да не једе чак десет година! Спада у највеће јамске животиње, дуга до 30 центиметара. Очи су јој закржљале, али зато може да дише уз помоћ шкрга, једноставних плућа и(ли) коже. И још једно – онолико колико је јединствена, толико је и угрожена врста.
Како она данас капље на многобројне туристе Азијате, Немце, Италијане, Хрвате,... тако је током историје капљала и на главе посетилаца у 13. веку. Током Другог светског рата јама је служила као магацин за оружје Немаца, мада, како неки кажу, Руси су је користили као затвор. Ако је водич, који је „на страни“ Русије, у праву, онда су поједине стазе и мостове, управо они изградили. Данас се те стазе и те како користе, али искључиво у туристичке сврхе.
„Када су природне елементарне непогодне, сигурнији бисте били у овој пећини, него било где на земљи“, уверава нас водич, док са „плафона“ посматрамо шиљке који изгледају и више него застрашујуће, а који „немају намеру да отпадају“.
А онај који има намеру само да расте, највеличанственији од свих, јесте такозвани бисер Постојнске јаме али у облику сладоледа у корнету. Можда је укус од ваниле, лимуна, кокоса,... Ко зна? Ипак се нико није усудио да проба. Осим слатког, пећина има у понуди и слани мени – просторију са шпагетама, након које сви, а нарочито Италијани, постају гладни, шали се водич наше групе. И одиста, хиљаде и хиљаде „шпагета“ виси са плафона јаме и, из неког заиста необјашњивог разлога, буде апетит.
По уласку у пећину, најпре се седа на возић који вас одводи на почетну пешачку тачку одакле цик-цак идете ка платоу где вас опет чека превоз. Шетња траје нешто више од сат времена. На стази вас чека много чега: узани пролази, узбрдо-низбрдо стазе, ниски плафони, „киша“, по који шишмиш и на прегршт скривених места који маме мисли „како ли би ту изгледао живот“ или „овде би било одлично снимити неки хорор филм“. Цео амбијент је као из каквог магичног света неке ледене краљице, чији су војници слојеви стена на сваком кораку. Док је један, можда не сасвим случајно, у облику кокошке. А отуд и одговор на питање с почетка...
Текст и фото: Леа Радловачки
