Готово сви овдашњи медији су известили о њеном путовању, поред Београда посетила је Краљево и манастир Жичу, а за последњи дан свог боравка у Србији одабрала је - Нови Сад.
Луису и њеног пријатеља Дондона, такође Филипинца са којим често путује заједно сачекао сам испред апартмана којег су узели на новосадској Подбари. Одмах смо прошли Лађарском улицом, најужом у Новом Саду и наставили ка центру.
„Моје путовање светом траје преко 50 година мог живота. Дошла сам са Филипина у САД, имала сам 23 године и желела сам да студирам на Сент Луису. Тако је све почело. Но, путовања су морала мало да сачекају услед обавеза које сам имала током свог радног века!”, прича Луиса док корачамо Пашићевом.
Стижемо до Саборне цркве и Владичанског двора, Луиса и Дондон се фотографишу испред споменика Јована Јовановића Змаја и већ ту им прилазе Новосађани који су видели причу о светској путници у нашим медијима. Настављамо Змај Јовином, причам им о историји града, показујем зграде које су једине „преживеле” бомбардовање на Петроварадинске тврђаве 1849. и стижемо од Цркве Имена Маријиног коју ми Новосађани волимо да зовемо Катедрала. Поново фотографисање, опет Луиси прилазе Новосађани са молбом да позирају за „селфи”. Ту је и неизбежни улични свирач испод Милетићевог споменика уз чију „Сузо моја, Сузана” Луиса весело ђуска.
Пролазимо поред Српског народног позоришта и одлазимо на колаче у најстарију активну новосадску посластичарницу - „City”. Мајка и ћерка које ту једу колаче одмах су је препознале, девојка прилази Луиси и каже јој: „Рекла сам свом дечку како би требало да се угледа на вас када је реч о енергији и жељи за путовањима!”.
„Дала сам реч и дошла”
Наручили смо сладолед и кремпиту и у том моменту у посластичарницу улази председник Јеврејске општине Новог Сада Мирко Штарк са супругом. Придружују нам се на кратко, Луиса нам прича о томе како је свом пријатељу из Србије Иву Бесеровцу, такође светском путнику, када су се срели у афричкој држави Буркини Фасо - обећала да ће доћи у нашу земљу. „Рекла сам му да ми је остало неколико и да нисам била у Србији. Рекао ми је кратко: „Мораш да дођеш код нас, Србија мора да буде твоја задња земља на пропутовању!’ Само сам рекла: Долазим! Дала сам реч и испунила је!”
Питам је о путовањима у земље у које се ређе иде, а у којима ни ја чији је број обиђених држава 89 - још нисам био. Каже да је у Африци најнебезбедније било путовати у Сомалију док путовања у Северну Кореју и Краљевину Бутан памти као јако узбудљива. Недавно је изгубила и телефон који јој је испао из малог авиона којим је летела на острву Палау у Тихом океану. После тога је недељама остала потпуно одсечена од света и својих контаката.
За крај кратког вечерњег обиласка Новог Сада упућујем их у правцу Петроварадинске тврђаве. Кажу да је Нови Сад оставио за пар сати разгледања импресиван утисак на њих а обећали су и да ће се вратити али у летњој сезони како би могли да обиђу речне плаже, возе се чамцем и пробају рибу на некој од дунавских чарди.
Роберт Чобан
