„Верујем да је шаман некад била особа у било ком месту код које сви иду да траже помоћ, савет, лек... Осећам да сада људи почињу да буде таква искуства у себи самима, јер учимо много, брзо и толико је знања доступно... Тако да нисам сасвим сигурна да је сада реч „шаман“ резервисана за само одређену особу. Шаман је поље разумевања, а не особа. Ја сам то поље у себи отворила, а то ми даје могућност да радим с људима. То поље отвара моју интуицију, емпатију, страст“, рекла нам је Канађанка ирског порекла Дон Денсинг Отер која је недавно боравила у Новом Саду.
Да ли долазите из породице где су се таква знања и праксе преносила с колена на колено?
„И да и не. Моја породица је из Ирске. Много генерација уназад било је предака који су се бавили исцелитељством. С друге стране, моји родитељи су веома релиогиозни католици, тако да мој пут није наишао на њихово одобравање, нити на разумевање.“
Како сте дошли у додир с шаманизмом?
„Као дете била сам веома емпатична и с лакоћом разумевала људе, имала добру конекцију са природом, животињама... Ипак, како сам одрастала, постала сам прилично цинична. Мислим да ми је то спасило живот, јер када сте изузетно осетљиви, а свет груб, није лако опстати. Тако сам постала веома интелектуална, аналитична и на многе начине се самоуништавала. Постала сам радохоличар и имала поремећај у исхрани.
Често сам се разбољевала. То је резултирало леукемијом када сам имала 28 година и замало умрла. Тада, када ми је живот висио о концу и остала сaмо крхка нада у спас, отишла сам код шамана Менфорда Лукаса, који ми је спасао живот, а после постао и мој учитељ. Од тада је прошло 20 година, пуно тога сам научила, искусила и још увек продубљујем и проширујем своје знање и искуство које сада преносим другима.“
Из садашње перспективе да ли се шаман рађа или се постаје?
„Већ сам поменула да сам дошла на овај свет изузетно осетљива, са сјајним опажањем: многе ствари, које другима нису очигледне, мени су биле. То је нешто са чиме сам дошла. Но, нисам знала како то да разумем и користим. Ово што данас знам, научила сам од мајстора. Упознала сам људе који су рођени као шамани: када одем у Јужну Америку, тамо се тачно зна које дете треба учити баш тим вештинама. Ми овде немамо исти приступ. Хиљадама година уназад, у Европи је постојала шаманска култура и она је с намером уништена. Зато и учим друге, јер су људи гладни знања, мада она већ негде дубоко у њима постоје, али је потребан неко да то да извуче на површину.“
Да ли вам је напорно да водите друге људе?
„То је заправо привилегија. Знам да звучи као да може да буде тешко, али такође могу да разликујем мој лични од туђег бола. Схватам то и не преузимам њихов бол, то нису моје приче, могу да саосећам и разумем много ствари које људи поделе са мном, јер сам и сама проживела доста насиља у свом животу, али не осећам то као терет, већ мислим да је велика част што неко то жели да подели са мном. Никад нема срама, шта год да особа подели са мном, без обзира на то шта је проживела, чак иако и даље осећа стид, терет, кривицу. Нема срама поготово кад желиш да постанеш ближи с другом особом.“
Да ли може да се каже да је сада време препорода шаманизма? Много људи има искуства са шаманима или уче како да и сами то постану… Шта мислите о томе?
„Не могу да објасним откуд баш сада толики развој шаманизма, осим можда да смо дуго живели са заробљеним умовима. Када погледам светску политику, врло је лако схватити зашто нам је потребан шаманизам. Удаљени смо од природе, нарочито у западном свету, само узимамо и не занимају нас последице по Земљу, воду и по нас саме, чак ни шта остављамо генерацијама које долазе. То није одрживо. Не можемо тако да наставимо. Није то само да бринемо за околину, суштина шаманизма је да све буде у добром односу.“
Да ли бисте нам то објаснили?
„Ево, на пример, наш сусрет. Мени је битно не само да ви и ја будемо добре једна према другој, већ и да смо у правом односу. Тако да из овог сусрета нешто изађе, да има већи утицај. Обе имамо ту жељу. Не желим само да се упознам са вама, већ и да се заправо повежем са вама. Желим да своју истину и истину мог народа приближим вама и обрнуто. Кад то урадимо, више бринемо једна за другу. То не важи само за нас две, већ за цео свет. Уколико се тако понашам и живим тако, постајем смиренија и мирољубивија, постајем пример другим људима.“
Како шаманска пракса може да се користи у обичном животу?
„Ја то практикујем стално, јер је веома битно бити људско биће и имати добре односе у свом животу. Ако мој однос са мојом децом није добар, онда немам шта иког да учим. Мој живот је као радно окружење, где учим како да будем боље људско биће, како да будем у правим односима. У природи учим своје односе са природом, од животиња и биљака. Моје срце се све више отвара и све је веће, што више ово радим. Поента није „бити шаман“, не марим за то, ако научим да боље слушам, већ сам урадила нешто добро. Ако неког то научим, урадила сам нешто више. Све преко тога, дубинско исцељење, то је сјајно, али није све. Већи део је каква сам ја као људско биће.“
Шта шамани могу да виде што обични људи не могу?
„Оно чему ја имам приступ је да осетим емоције других људи. Њихов бол. У трен ока. Могу да осетим где задржавају енергију, да је видим око њих. Имам визуелни приступ тим стварима. Али, ако особа не тражи помоћ, не намећем се. Прави шамани не покушавају да промене људе, они су ту да их оснаже. Оно чему можда други људи теже приступају, јесте разумевање и осећање образаца по којима им се нешто дешава. Имам приступ, користећи интуицију и визију да сагледам шта се догађа у том обрасцу, где је почело, али такође желим и да та особа осети где је тај проблем настао.“
Које технике користите у свом раду?
„Има много различитих начина да се искуси стање дубоког транса. То је стање проширене свести, у које делимично може да се уђе медитацијом. Постоје и други начини, па неким културама се користе бубњеви, неким (екстатични) плес, неке културе користе лековито биље, у Сибиру користе све наведено… Најчешће користим бубањ, јер ритам бубња подиже фреквенцију тела. Када ударим бубањ, ствара се ритам који утиче на опуштање ума. Важна је и пауза између два ударца. То ствара хармонију. Не знам да ли постоји стручан израз за то, али са шаманске тачке гледишта, та хармонија је као пролаз који нам отвара врата перцепције. У овом дубоком стању релаксације, имате приступ садашњем тренутку – а то је моћно место, место дубинског исцељења.“
Ово је пети пут како сте у Србији. Зашто сте дошли овде? Како сте се повезали са нама?
„Када сам позвана да дођем на Балкан, била сам веома почаствована, али заправо нисам знала где долазим. Ово није изговор, али у Северној Америци, врло се мало зна о томе шта се на овим просторима догађало. Знали смо да је био рат, али ништа више од тога… Нисмо знали зашто... Ни сада ми баш није сасвим јасно и даље сам збуњена, но, с временом почињем да разумевам више. Иако сам рођена у Канади, ипак је моја породица из Ирске, а наш народ је такође имао доста конфликата и грађанских ратова. Истакла бих, да ме је дубоко дирнуло оно што сам овде видела, а то је истинска потреба људи да се поново повежу.“
Да ли је то, по вама, могуће?
„Сваки пут плачем због ствари које поделе са мном, дотакне ме њихова искреност. Сазнала сам да је Балкан простор где било много насиља и ратова кроз генерације, а да то није процесуирано, исцељено, па људи проживљавају изнова и изнова насиље. С друге стране осећам снажну потребу људи да зацеле те ране, да направе другачије изборе и да се поново повежу са браћом и сестрама из сада различитих земаља и нација. Оно што ме дубоко испуњава је сазнање да ако људи успеју овде да исцеле те дубоке ране, могу то било где другде. Када видим да то овде успева, даје ми наду да може било где на свету.“
Марина Јабланов Стојановић
