Окрећем је, посматрам одавде, оданде, стављам је у разне контексте, па је опет издвајам и посматрам саму. То ми причињава велико задовољство и то највише због тога што ми та игра у мојој свести доноси велики број нових закључака и спознаја, што о нашем језику, што о енергији и моћи коју одређена реч носи у себи.
Последњих недеља, то је место заузела реч „недра“ и глагол „изнедрити“ који настаје од ње. Вероватно сам негде у пролазу или у књизи коју сам читала налетела на њу, и од тада, она ми не излази из главе. Питам се зашто се баш недра повезују са акцијом стварања. Зашто се не каже изстомачити, или избубрежити, или изјетрити или већ тако некако у вези са било којим другим делом тела? Зато што се управо одатле из недара, рађају неке од најважнијих активности стварања. Изнедрити се може нека дивна поезија, идеја, књига... углавном нешто што је повезано са свешћу и са мислима.
То нису физичке ствари, то што може људско биће да изнедри. То су пре свега неке идеје које се касније манифестују у резличитим облицима. Наш језик у себи носи информацију много комплекснију од самог значења. Та информација може да нас доведе до неких нама несхватљивих језичких дубина, које се данас истражују на пољу метафизике и све популарније квантне физике. Недра су груди, а у њима се налази срце за чију се вибрацију везују нека истраживања која говоре да су таласи (вибрације) које одашиље срце многоструко далекосежнији од оних које одашиље мозак за који се сматра да представља искључиви извор свих идеја.
Теоретичари креирања стварности који тврде да живимо онако како сами креирамо живот, тј.стварамо стварност (опет занимљива комбинација именице и глагола која јасно упућује на то да се стварност ствара, а не да нам је већ задата) заступају став да је тек осећај који прати одређену замисао у глави у стању да мења околности у којима човек живи. То се апсолутно слаже са значењем појма изнедрити, јер осећај је повезан са грудима (недрима) и одатле се стварност изнедри, тј. створи.
Док се тако играм са том занимљивом, старом речју, добијам додатне информације које ми сугеришу шта је то на шта би требало да обраћам пажњу у намери да утичем на сопствени живот и како да га учиним бољим, смисленијим и потпунијим. Закључујем да сваки осећај који гајим у својим недрима може да буде снажан подстрек да створим околности какве желим управо тим својим осећајима, или са друге стране да увидим шта је оно што би трeбало да научим уколико осећај који се појави и није тако пожељан да бих волела да ми је стварност обојена његовим особинама. Игранка без престанка! И баш је забавно и поучно. У томе и јесте суштина игре, да кроз нешто занимљиво нешто ново учимо, па да онда неку лепшу и радоснију стварност изнедримо.
Нина Мартиновић Армбрустер
