Први порив ми је раније увек био да се растужим што нема више толико слободног времена, опуштеног гледања у изласке и заласке сунца, ленчарења на плажи или шетања шумовитим пределима. Али више није тако. Сада ми је први порив да пронађем нешто заједничко одређеном тренутку на путу, са одређеним тренутком овде у свакодневици.
Идеја ми је да и свакодневни, понекад једнолични и истим утабаним стазама обележени живот доживљавам као да је то део неког егзотичног путовања. Јер он то истински и јесте. Сви ми путујемо кроз живот, ако не кроз простор, онда кроз време. То нам је путовање суђено, хтели, не хтели. Е, па кад већ путујем, настојим да се што боље проведем на том путу. Кад год се сетим да своју радозналост „одврнем“ на максимално још од јутра, онда ми се стварно дешава да примећујем неке детаље које раније нисам, и на самом путу до посла. Редовно ми се дешава да стандардна гужва у граду, нервозни возачи, мрзовољни пешаци и хировити бициклисти остану потпуно ван мог фокуса. Не сумњам да они и даље харају улицама града, али мене некако не дотичу, нити нам се путеви укрштају. Уместо њих, ја примећујем лепо уређене травњаке, цвеће на заједничким просторима испред зграда, пажљиво дотеране балконе, стабла поред пута и мноштво других детаља. Кад возим бицикл до посла, увек ми поглед падне на једну терасу која не гледа баш на улицу, него је некако увучена са стране. Ипак, мом погледу није промакла. То је једна врло занимљива тераса. Окречена је јаком, интензивном фарбом, а на зидовима висе неке стилизоване украсне полице. Има цвећа и разних украса на огради, као и по зидовима. Прилично је високо, па не разазнајем баш сваки детаљ, али та тераса делује као неки станчић, довољан сам за себе. Чини ми се да бих на њој без проблема могла да проведем по цео дан, без жеље да се мрднем било куда. Њу, рецимо спазим, сваки пут када пролазим крај њене зграде. Чак и када је се не сетим, поглед ми некако сам склизне у њеном правцу, и онда се сва озарим, јер ме сваки пут обрадује тај бајковити изглед једне сасвим обичне, мале терасе. Сваки пут тај мој поглед прати онај јединствени осећај када сам у неком непознатом месту, па ме одушевљава свака ситница на фасади, у прозорима, у улазима или цветним вртовима неких далеких, непознатих људи.
Сада, када киша пада данима, одлучила сам да ме киша подсећа на управо завршено путовање. И на мору, где сам боравила недељу дана, исто је овако падала киша. И тамо сам одлучила да ће киша да ми прија, јер ћу више времена да проведем сама са собом, дубоко промишљајући, читајући, тихујући... тако ми прија и ова киша у граду. Осим што храни биљке и испира нечистоће, она ме подсећа на то да је живот једно инспиративно и едукативно путовање.
Нина Мартиновић Армбрустер
