– Стресне ситуације, нарочито оне које трају дужи период времена, представљају опасност не само за физичко него и за ментално здравље људи. Основни разлог томе су природа људске биологије и психологије. Од постанка до данас, људско тело има природни задатак да нас, пре свега, заштити од предатора. Кроз векове се наш нервни систем развијао тако да предосети када се појављује претња, а затим човеку подари надљудску снагу да се са датом претњом избори. Такође нам је дата способност да размишљамо, те да сваком проживљеном искуству дамо значење. У зависности од тога како на неку ситуацију гледамо, можемо сматрати да нам се десила за наше добро, или да је у питању животна неправда.
Сада наши непријатељи нису они који ће нас појести за вечеру, зар не? Шта се променило?
– Тако је, кроз историју претње по здравље људи су се мењале од дивљих животиња, преко непријатељских армија и нуклеарних бомби, до – као што видимо вируса – но способност нашег тела да нас „припреми за битку са њима“ остала је непромењена. У стресним ситуацијама, наше тело није у стању да разлучи између тренутне опасности – као што је напад тигра и оне коју доживљавамо само као идеју – па када слушамо вести или читамо о пандемији – то пали наше центре за страх. Уколико знамо како да смањимо ниво тог стреса (медитација, одмор, релаксација, итд.) и неугодној ситуацији дамо позитивно значење, велика је вероватноћа да ћемо изолацију провести у миру, креативности и виталности. Но, уколико то не знамо и пандемији дамо лоше значење, показаћемо тенденцију да се лоше осећамо, лоше варимо храну, лоше једемо и спавамо – тј. наш имуни систем слаби. Као резултат тога осећамо још дубље да нам је тренутна ситуација наметнута, да неко други управља нашим животом и да смо немоћни да било шта променимо.
Шта значи бити у позицији жртве?
– У психологији постоји термин „свест жртве“ (engl. victim consciousness) који се односи на карактеристична емотивна стања и ментални склоп људи који су доживели трауматична искуства. Оно што свест жртве карактерише јесу реалне животне околности у којима се немили догађај одиграо, осећај да је неправда нанета, неспособност да се са том неправдом носи, као и неспособност да се дата ситуација промени.
Зашто то није добро?
– Када постоје животне околности у којима је добро човека повређено, потребно је време и често професионална помоћ да би особа превазишла ситуацију на здрав начин. Постоје безбројни примери жена и мушкараца који су преживели тортуру и незавидан положај, а затим у животу испливали као примери храбрости, љубави и доброчинства. Предивна способност наше биологије да зацелимо болну прошлост, дамо јој дубље значење, да опростимо себи и другима је по природи еволутивна и омогућава нам да из жртве околности израстемо у хероја сопственог живота.
Где онда настаје проблем?
– Проблем настаје када особа одлучи да своје тренутно тешко стање не превазиђе него претвори у животни стил. Сигурна сам да имате људе у својој околини који никада немају новца, увек им је тешко, треба им раме за плакање, али када им понудите конкретну помоћ – запослење, стручан одговор, пресудан контакт – они вам разборито објасне како то није за њих. Ако обратите пажњу на речи које користе, приметићете да пуно упиру прст у друге, не прихватајући одговорност за своје животне исходе. Деси се да се поистовете са људима који су у истој позицији као и они, те да се солидаришу и јавно пропагирају идеје о томе зашто су без личне моћи – политичка ситуација, владари из сенке, глобализација, итд. Разлог што препоручујем да се пристетите како се ти „они“ понашају је то што нам је увек лако да свест жртве видимо у другима. Права „забава” настаје када све ово што сам овде навела почнемо да препознајемо код себе.
Да ли свест жртве може да буде емоционална манипулација?
– Није нужно извор емотивне манипулације, јер као што смо споменули, постоје реалне животне околности у којима је неопходна помоћ да их особа превазиђе. Но, сваки пут када се неко одрекне личне моћи, способности да буде проактиван агент у свом животу и стопи се са тешким околностима – манипулише и собом и другима. Неко ко је у свести жртве непрестано прича како су тешка времена, али ништа не чини да животне околности промени, у нади да ће јој неко или нешто ван ње понудити спасење. Ово је емотивна манипулација из разлога што „жртва“ својим причама чини да се други осећају лоше, хтела то или не, изнуђује новац и услуге по принципу „јадна ја“. Константно потраживање да други преузму одговорност за њен живот – плате рачуне, пронађу посао, саставе CV – држи жртву на истом месту, а другима изазива оптерећење. Другим речима, колико год други давали, особа је у потраживању као рупа без дна, а животну ситуацију, без обзира на ниво помоћи - не мења!
Како препознати да смо у тој улози?
– Најкраће речено – кад год је неко други одговоран за нашу диспозицију у животу, у позицији смо жртве. То не значи само полагање одговорности за спољашње околности, него и за унутрашње психо-емотивно стање. Битно је да обратимо пажњу – кад год кривимо друге и фантазирамо оправдања зашто нешто не можемо – не дозвољавамо да нам уплива нова идеја, нови контакт и нова прилика које нас воде напред.
На који начин изаћи из тог врзиног кола?
– На првом месту треба сагледати колико заиста желимо да се наша ситуација промени. За неке људе је природно да прве дане ванредног стања проведу у пасивном положају – спавању, ишчекивању, окупирању вестима, боравку на друштвеним мрежама и слично. Кажем „природно“ из разлога што је нервном систему неопходно да се прилагоди на новонасталу ситуацију. Но, уколико летаргија потраје или се појаве изливи беса, љутње, туге и сличних интензивних емоција које утичу на емотивно и ментално стање, неопходно је потражити професионалну помоћ. Тренутно је обиље бесплатних ресурса на располагању – од појединаца и организација – који свесрдно нуде своје услуге – од бесплатних оброка, преко семинара до психотерапеутске помоћи. Нагласићу поново, стресна стања која трају дужи период директно утичу на наше здравствено стање, јер слабе имунитет, чине нас подложнијим болестима, а самим тим утичу и на способност расуђивања!
Вања Бокун Поповић је крајем фебруара отишла на научну експедицију у Јужну Америку за коју се спремала читаву годину. Крајња дестинација је била амазонска џунгла у Перуу, где се прикључила групи научника на истраживању на који начин се древна знања могу инкорпорирати у модерну науку, што и јесте тема њених докторских студија. Отишавши тамо морала је бити спремна да проведе 11 дана у изолацији, али оно чему се није надала вративши се у Лиму (главни град Перуа) да је цео свет у изолацији! У Србију, где јој се сада налази породица, није успела да се врати, али пошто поседује и амерички пасош успела је да се евакуише код своје сестре у Денвер (Колорадо, САД) где је у самоизолацији. Уколико ускоро успе да дође у Београд – такође је чека изолација. Упитали смо је како се носи с тим:
– Самоизолација је лековита пракса која је позната кроз историју древних цивилизација. У Амазонији се под изолацијом сматра смештање особе у једноставну кућицу у срцу џунгле, далеко од других људи. Сврха ове осаме је да се особа посвети свом унутрашњем свету и промени се тако да је првобитна болест више не препозна. У том процесу важну улогу игра племенски хербалиста који, у зависности од симптома, саставља куру – рестриктивну дијету која укључује и лековите биљке. Амазонска племена верују да биљке поседују посебну интелигенцију и да служе људима као велики учитељи у промени. На овом необичном путовању које ме је из срца џунгле непланирано сместио у срце САД, стављајући читав океан између моје дечице, супруга и мене, највише ми је служило то што сам у искуству нашла дубоки смисао не само своје трансформације, него и трансформације других. Од првог дана ванредног стања покренула сам серијал бесплатних семинара и радионица са циљем да подстакнем више људи да сагледају дубље значење овог (из)ванредног стања.
Марина Јабланов Стојановић
