Варошки споменар: Скела Преко Дунава уз завијање сирена

 преоријентишу на скеле. На тај период пре 16 година, подсетила ме је и црно-бела фотографија колеге фото-репортера „Дневника”, који је долазак скелом с петроварадинске стране забележио објективом. Стицајем околности, управо смо том војном скелом у Нови Сад стигли мој тадашњи уредник Бане Пуношевац и ја, па у мом фото-албуму заузима посебно место.

У књизи Велимира Вукмановића „Нови Сад на Дунаву, скеле и понтонски мостови” прочитах да је још 1213. године Нови Сад (Васарос Варад) и Петроварадин (Варад) повезивала скела јер широка речна корита нису другачије могла бити премошћена.У периоду од 1924. до 1928. године, када је изграђен Мост краљевића Томислава, није било сталног моста, пошто су Поћореков мост срушиле санте леда фебруара 1924. године.

Стога је лист „Јединство” 17. фебруара исте године објавио текст о расписивању лицитације за успостављање скеле између Новог Сада и Петроварадина да би колико-толико био олакшан колски саобраћај. Убрзо је превоз путника у поменуте четири године одржавала моторна скела фирме „Гутман и Франк”, а скелом исте фирме, на истој релацији, превожени су путници и током Другог светског рата.



После ослобођења, 20. маја 1945. године, Јосип Броз Тито је у јутарњим часовима с петроварадинске стране прешао скелом до Новог Сада. У тим поратним временима осам скела превозило је путнике између Новог Сада и Сремске Каменице, Футога и Беочина, Бегеча и Баноштора и Сремских Карловаца и Ковиља.

Од Футога до Беочина и Черевића, као и од Бегеча до Баноштора и данас се Дунав прелази скелом. Има у тој вожњи неке посебне чари, али само када мирис дунавске воде не ремети злокобни звук завијајућих сирена и заглушујућих детонација.



С. Савић