Општине годишње губе милионе евра на еколошкој такси

Државна секретарка у Министарству пољопривреде и заштите животне средине Стана Божовић тврди да нико не може самоиницијативно умањивати износе еколошке таксе већ она мора бити онолика колико закон налаже, да ниједна општина нема право и нико не сме да мења износ еколошке таксе, јер је то републичка одлука.

Приходи од еколошке таксе иду у општински буyет, а држава прописије њену висину. Редовна наплата еколошке таксе требала би да буде озбиљна ставка у буyету сваке општине, али то у пракси није тако јер многи обвезници, односно предузећа и приватници који на било који начин утичу на загађење животне средине, избегавају да је плате. Наиме, процењује се да свега 20 одсто обвезника плаћа еколошку таксу за производе који после употребе постају посебни токови отпада. Систем евиденције и контроле није унапређен, тако да само они који прате и поштују законску регулативу и достављају Агенцији за заштиту животне средине податке о производима које су увезли или произвели, подлежу контроли наплате еколошке таксе и достављају им се решења о обавези плаћања и висини задужења.

То, пак, значи да увозници или произвођачи  који нису евидентирани код Агенције за заштиту животне средине, и које због тога нико не контролише, јер надлежни немају податак кога да контролишу, не плаћају еколошку таксу. На тај начин они су у потпуно другачијем, а свакако повољнијем положају од савесних произвођача и увозника, који поштују закон и редовно плаћају еколошке таксе и који су у мањини. Сувишно је и говорити да су због тога општине, а самим тим и држава, на губитку који се мери милионима евра.

Стручњаци тврде да је, поред несавесних предузећа, кривица и до државе, јер је просто немогуће да у општинама нико не реагује када види како ничу озбиљне фабрике за третман електронског отпада, сијалица, гума, животињског отпада...  Тим пре што се део новца од еколошких такси из општинског буyета усмерава на финансирање управљања посебних токова отпада, третман, рециклажу и крајње збрињавање отпада, а део остаје у општинској каси. Јер, да није тако трошкови управљања посебним токовима отпада превалили би се на потрошаче.

Иначе, принцип еколошке таксе је веома једноставан и гласи: загађивач плаћа. То практично значи да онај ко пласира нов производ на тржиште Србије, а који после употребе припада посебним токовима отпада, плаћа еколошку таксу. Онај ко плати еколошку таксу може са оператерима за третман отпада потписати уговоре о исплати дела накнаде за сакупљене количине отпада које предаје на рециклажу и на тај начин повратити део плаћене еколошке таксе.  Еколошка такса се, према закону, плаћа квартално.

Љ. Малешевић

Неуређен Национални регистар загађивача

Посебан проблем представља то што Национални регистар извора загађивача није уређен, јер у њему нема података за целу Србију. Предузећа избегавају да доставе податке за Национални регистар и тако избегавају плаћање еколошке таксе. Наиме, пријављивањем података предузећа аутоматски постају обвезници еколошке таксе и дају основу на коју ће им бити обрачунат износ коју ће годишње плаћати.