Варошки споменар: Индијанци и каубоји

каубоја. Када се присетим тих дана, углавном смо сви волели да будемо каубоји, осим Пићуке. Уколико претходни живот постоји, он је свакако био поглавица неког од племена – Команча, Апача, Сијукса, Чејена...

Без обзира на то да ли су на репертоару били: „мали”, „наре”, „средњи” или „велики”, неизмерно смо уживали у игри Индијанаца и каубоја. За оне којима ти називи не значе ништа, да појасним: „малима” смо називали минијатурне пластичне фигурице, величине петнаестак милиметара, које су се продавале у паковањима од по педесетак – радило се то о војницима из Другог светског рата, онима из америчког Грађанског рата или Индијанцима и каубојима. „Наре” су биле нешто веће фигурице (седам-осам центиметара), али ипак мање од „средњих” (десетак центиметара). Познате су биле по томе што су могле да се расклапају, па отуда и назив одмиља – „наре” (на расклапање). Обожавали смо да комбинујемо трупове и ноге и сами креирамо фигуре по жељи. Обично су могле да им се одвајају и руке, глава, као и наоружање.

„Средњи” су били нешто већи, а с посебним усхићењем извлачили смо их из „Чаробних врећица”, ваљда најлепшег поклона који је сваки дечак могао добити у првој половини седамдесетих година прошлог века. Токви Кава, Ференки и остале фигурице распаљивале су нашу машту, било да смо се њима играли иза зграде, или, у случају лошег времена, по становима. Уз каубоје и Индијанце, „Чаробне врећице” даривале су нам и коње, бизоне, медведе, али и разочаравајуће поклоне попут дрвета или стене.

Игра „великих” значила је да се сами наоружамо репликама колтова, винчестерки, импровизованим томахавцима, луковима и стрелама и потом поштено изјурцамо. Подизање вигвама, затвора или салуна одводило нас је, макар на трен, у секвенце тада популарних вестерн филмова, а игру би, обично, прекидао брижан мајчински позив на ручак или вечеру.

Сава Савић