Ана Дабовић: Способне смо за луде ствари

Водила је нашу репрезентацију, уз помоћ Јелене Миловановић и Соње Петровић, ка новом одличју - бронзаној медаљи и на Олимпијским играма у Рију.

Много тога је речено о овој рођеној Новљанки, идејном вођи сваког тима у ком наступа, али млађа од сестара Дабовић не престаје да плени својом харизмом, увек присутним осмехом и потезима вредним женске НБА лиге, у којој наступа за екипу из Лос Анђелеса.

Није лепо кренуло на Олимпијским играма по наше девојке, али успеле су да брзо пребрину три узастопна пораза на старту и да везаним победама обезбеде полуфинале.

Почеле сте с три пораза, каква је ситуација била тог тренутка у тиму?

- Нама је први циљ био да прођемо групу. Отишли смо скромно, с обзиром на то да смо прошле године освојиле злато на Европском првенству, а последњих година се трудиле да вратимо статус женске кошраке. Није било реално освајање медаље, нити смо то обећавале пред полазак, само смо хтеле да видимо колико можемо - почела је причу Дабовићева. - Када смо поражене у прве три утакмице, виделе смо да можемо да играмо са свима. Са Шпанијом смо играле равноправно готово 38 минута, са Канадом водиле и на крају изгубиле после преокрета, са Американкама се носиле велики део меча, тако да смо знале да можемо и трудиле смо се да подигнемо ниво игре с Кином и Сенегалом и обезбедимо нокаут фазу.

Забележиле сте (не)очекивану победу над прејаком Аустралијом и изненадиле читав кошаркашки свет. Да ли сте биле изненађење добром игром и тријумфом?

- Победу над Аустралијом је мало ко могао да очекује, али смо већ много пута показале да смо способне за луде ствари. Скупиле смо се и веровале да можемо и зато смо узеле медаљу. Сада имамо више искуства, за нас су ово биле прве Олимпијске игре и све нам је било ново, све је другачије било, радовале смо се свим резултатима наших спортиста у Олимпијском селу, било је превише емоција на све стране и требало је времена да се адаптирамо на нове околности.

Прве недеље у Бразилу није све кренуло по наш олимпијски тим како смо се надали. Да ли сте веровале да ће се ствари поправити?

- Најтеже нам је пало испадање Новака Ђоковића у првом колу тениског турнира, заиста смо сви то тешко поднели, али све је то спорт. Свако је отишао у Бразил да пружи максимум, видели смо разочарење и тугу што је све нормално. Могла је наша делегација да се врати и са 15 медаља, али могли смо исто тако и са две, тако да мислим да морамода будемо поносни, поготово на тимске спортове јер су све наше репрезентације освојиле медаљу - закључила је Ана, млађа од наших репрезентативних сестара Дабовић.

М. Ристић

Континуитет

Окосница нашег националног тима је у зрелим играчким годинама. Питали смо Ану Дабовић шта мисли о будућим акцијама и о тиму који ће можда дочекати ОИ у Токију 2020. године.

- Сада почиње нови олимпијски циклус, видећемо ко ће бити селектор, које ће играчице бити позване за наредне акције. У овом тренутку се ништа од тога не зна. Била нам је жеља да ову годину завршимо најбоље могуће. Знамо сигурно да ће се моја Милица опростити у новембру, али ко год да остане у тиму, сматрам да смо земља кошарке и треба да се трудимо да одржимо ове резултате.

Биће тешко поновити овако нешто, али се надам најбољем од нас које останемо у репрезентацији, уз млађе снаге - оптимиста је Дабовићева.