Михаило Полит Десанчић и Нови Сад ког више нема

По струци је био адвокат, публициста, политичар, уредник новина, председник Либералне странке након убиства Мише Димитријевића и најпознатији новосадски денди. Био је део масе, али је све урадио како би се из ње издигао – тако причу о Михаилу Полит Десанчићу започиње за „Дневник“ туристички водич Срђан Бошковић. 

Михаило Полит Десанчић рођен је у Новом Саду 1833. године, а једно време њега и његову сестру Јелисавету Савку подучава Светозар Милетић, да би у основној школи седео је у истој скамији са Јованом Јовановићем Змајем. Како наш саговорник прича, Михаило је студирао је права и политичке науке у Бечу и Паризу.

– По очевој породици припада породици Полит, што указује на грчко или цинцарско порекло, а по мајци припада породици Десанчић, што указује на српско порекло – објашњава Срђан Бошковић. – Михаило је сјајан говорник, као и други чланови његове породице. Један је од најближих Милетићевих сарадника, а након цепања Милетићеве странке постаје вођа Либералне странке.

Михаило је био и уредник новина “Браник” – гласило либералне странке у Новом Саду, као и посланик у хрватском и угарском парламенту.

– Једно време је био и секретар кнеза Данила у Црној Гори, а једном је због чланка да су Црна Гора и Бока једно, оптужен за издају – говори Бошковић. – Тада га је у Пешти пред судом брани Светозар Милетић, а када се Милетић нашао на оптуженичкој клупи, брани га је Михаило.

Како Бошковић објашњава, Михаилова сестра Јелисавета Савка, невероватна говорница и борац за еманципацију жена, удаје се за чувеног књижевника и председника Матице српске Јована Суботића. Михаило Полит Десанчић преминуо је у Темишвару 1920. године, а сахрањен је на Успенском гробљу у Новом Саду.

– Његов отац Јован Полит један је од најбогатијих трговаца Новог Сада, чему сведочи списак званица на свадби његове ћерке, где се налазе царски саветник Павле Трифунац, Корнелије Станковић, кнез Михаило Обреновић, породица Караџић и други – наглашава Бошковић. – Породична кућа налази се у Дунавском сокаку, данашња Дунавска 5, а након Буне 1849. године у којој је изгорела, бива обновљена.

Како даље наводи, од Михаиловог рођења, негова породица станује ту, а после се Михаило сели Грчкошколску улицу 3, где се некада налазила Грчка школа. У књизи “Покојници: успомене” објављеној 1899. године, Михаило Полит Десанчић записује:

“У кући мога оца била је велика али узана авлија у којој су стајали трговачки сандуци...У другом делу куће била је авлија шира...Иза те баште била је штала за наше лепе коње, и под једним кровом у једном реду врло лепа, са даскама патосана ремиза са троје каруца и за парадне хамове... Паралелно са шталом и ремизом под једним кровом била је двокрилна капија са изласком на бару, дочим је улазак у дућан био са Дунавске улице”.

– Нови Сад се од свог настанка у последњим годинама 17. века до 1849. године развија спонтано и веома брзо, а томе највише доприносе досељеници – прича Бошковић. – Око половине популације чине људи српског порекла, а када се на то додају Цинцари и Грци, обухватили смо значајно више од пола популације града.

Како Бошњаковић прича, досељеници из ових нација углавном долазе са територије данашње Србије, Босне и Херцеговине, Македоније, Грчке и крајева под турском влашћу, а нове куће подижу по угледу на куће у свом старом крају, у оријенталном стилу.

– Након бомбардовања 1849. године, Нови Сад се великом муком обнавља – наводи Бошковић. – Елита се труди да се угледа на средњоевропске узоре, тако да се доминантни архитектонски стилови у граду мењају. Михаило Полит Десанчић управо то описује у својим мемоарима.

“...Био је то други свет пре педесет и више година. Онога Новог Сада, што је до Буне постојао нема више. То је била полуоријентална варош. Било је ту кућа, баш и на пијаци са рогњевима, са доксатима, дућана са такозваним ћепенцима. Куће су имале широке стреје, тако да си по киши могао ићи по суву читавим дунавским, ћурчијским сокаком па и пијацом. Те широке ниске стреје чиниле су да су улице сасвим узане изгледале...”

– Од оријенталне архитектуре коју описује Михаило Полит Десанчић у центру не остаје ништа – наставља Бошковић. – Након бомбардовања 1849. године у центру града је преживело свега пет објеката – Успенска црква, Гркокатоличка црква, Католичка плебанија и још два објекта. О томе Михаило пише у својој књизи.

„У старом Новом Саду пре Буне било је доста кућа са доксатима и са дрвеним басамцима са сокака. Тако је кућа адвоката Печеновића у Дунавском сокаку имала широке дрвене басамке са сокака. У оном делу Дунавске улице где је данас Променада биле су ниске, понајвише дрвене куће. Биле су разне злогласне крчме, где су се хајоши веселили. Тек три-четири године пред Буну била је у том крају подигнута прва кућа на спрат. То је била гостионица код „Краљице енглеске“- баш на оном месту где се сада зида судска палата. Још ближе према Дунаву, биле су грађаре, а где је данас киоск код шанчева, ту је била велика царска солара, а пред соларом, преко пута од данашње пливаонице, била је стражара за царске солдате регулаше...”

У сарадњи са Удружењем туристичких водича Новог Сада, лист „Дневник“ ће сваке недеље објављивати приче и занимљиве анегдоте о историји и архитектури града, знаменитим људима, гастрономији, као и скривеним или заборављеним пределима који красе Српску Атину.

Рибља пијаца на бари

Како Срђан Бошковић говори, кућа коју Михаило Полит Десанчић описује у књизи “Покојници: успомене” није имала велики културно-историјски значај, те није забележено у ком објекту се тачно налазила, а Рибља пијаца сведочила је великим променама током векова.

“...На пијаци је била знаменита simiyinica (пекара) кир Николина, друга знаменита simiyinica била је simiyinica кир Фотина на такозваној бари где је данас рибна пијаца. Та кућа и данас постоји... Данашња Рибна пијаца пре Буне заиста је била на бари. Калдрме није било, а било је много дубоких јама, водом и ђубретом напуњених. Наша кућа ишла је једним делом на Дунавски сокак а другим делом на бару...“

Д. Андулајевић